Izvor: Blic, 26.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudska toplina zrači iz ateljea
Pošto za koji dan budu otvorena vrata Oktobarskog salona (Muzej 25. maj, Kulturni centar Beograda, Kuća Legata, Javno kupatilo Beograd), na 48. izložbi videćemo radove 86 umetnika (16 iz Srbije). Prvi i najveći deo izložbe „Izazovi malih realnosti - Mikrozajednice", predstaviće umetnike kroz ličnu mikroporuku, sa posebnim osvrtom na tzv. ženski entitet. Drugi deo, pak, u Kući Legata, zove se „Urbana raskršća - Njujork, Pariz, Seul", a okuplja umetnike iz tri metropole kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << reference strategija koje će ukrstiti deset svetski-etabliranih umetnika.
Sagovornik „Blica" je Lorand Heđi, umetnički direktor i glavni selektor Salona.
Vaša je zamisao da dela oslikavaju intimu. Zašto?
- Želim da približim publici mikrorealnosti kroz mikronarative, odnosno umetničku intimu jer je svakodnevni život baza svih stavova, pa i umetnosti. Nisam tražio spektakularna dela koja veštački privlače pažnju - život je već sam po sebi dovoljno spektakularan. Dela gotovo literarno govore o emocijama, fantazijama, fantazmima, sreći i nesreći. Preko njih kao da umetnik sam kaže: „Pođi sa mnom da ti pokažem moj mali svet u kome se bavim univerzalnim pitanjima".
Koje su dominantne emocije u izabranim radovima?
- Kroz sve provejava ljudska toplina, čak i kad progovaraju o zabrinjavajućim emocijama, npr. strahu. Dela su prožeta autobiografskim elementima; preovladavaju pitanja kako naći sebe, ko sam, u kakvom svetu živim, šta čini moju sredinu.
Zašto se klonite reči spektuakularno, kad se danas od umetnika očekuje da prave predstavu?
- Spektakularno uvek ukazuje na nešto površno i eksterno. U Titovom muzeju sam, videćete, malo promenio enterijer, ali krajnje nenametljivo, jer ponavljam spektakularnost mi nije cilj: nisam hteo da arhitektura nadvlada dela. Radi toga sam kreirao mnogo intimnih kutaka, manjih „zaštićenih" separea u kojima se umetnici mogu osećati kao kod kuće, gde se može voditi dijalog između dela i gledaoca, jer ne volim sterilni vajb pretencioznog.
Budući da se već tri decenija bavite umetnicima, da li su njihovi svetovi uticali na vaš?
- Na teoretskom nivou manje, ali na ljudskom i te kako. Umetnici su na neki način robovi svojih opsesija. Privilegovan sam što sam upoznao mnogo umetnika otvorenog duha. Svoj posao ne bih mogao da zamislim bez druženja s njima, obilaska ateljea, razmene ideja.
S koliko njih intenzivno sarađujete?
- Poslednjih godina otkrio sam njih tridesetak, uveren da je njihov rad autentičan jer govore o novom senzibilitetu. Umorni smo od agresivnosti i marketinškog razmišljanja koje ni u ekonomiji više ne prolazi. Nije to romantična antikapitalistička težnja. U svim modelima - bilo da je reč o slobodnom tržištu, englesko-američkom globalizmu... - na kraju se uvek postavlja pitanje: kako nešto deluje na ljudskom nivou. Ili: koje se ljudske vrednosti gube, odnosno dobija li se prilika da se ostvare neke druge. (Ne mislim isključivo na novac.) Za mene je srž umetnosti da li nam umetnikov iskaz pomaže da svoje biće obogatimo ili nas odvaja od nas samih nudeći nam trenutnu spektakularnu viziju.
Čija su dela koja ćemo videti bila otkriće za vas?
- Ne bih želeo pre vernisaža nikoga da izdvajam. Biće ih mnogo čija dela u Beogradu nikad nisu izlagana, mnogo više onih koji nisu predstavljeni na Venecijanskom bijenalu ili „Dokumenti" u Kaselu. Zato verujem da će i sami umetnici između sebe ovog puta otkriti da nisu usamljeni. Fascinira me koliko tzv. duh vremena izbija, naročito kod tridesetogodišnjaka i četrdesetogodišnjaka, ma odakle dolazili. Svesni smo da se vrednosti danas brzo smenjuju, ali budimo obazrivi: ne žrtvujmo ih zarad više „slobode" ili iluzije da je moj prtljag mnogo lakši. Naš zajednički prtljag je tegoban, svima nam je teško nositi ga, iako je takav kakav je zapravo veliko bogatstvo.
Promoter nove osećajnosti
Lorand Heđi (Mađarska) je direktor Muzeja moderne umetnosti u Sent Etjenu. Bio je direktor Muzeja moderne umetnosti/Fondacije „Ludvig" u Beču i osnivački direktor novog Centra savremene umetnosti u Napulju. Njegovo stručno interesovanje kao uglednog kritičara vezano je za savremenu umetnost centralne i istočne Evrope. Autor je publikacija o savremenoj umetnosti i kulturnoj kritici: „Nova osećajnost - promena paradigme u savremenoj umetnosti", „Hrabrost da se bude sam - Ponovno pronalaženje naracije u savremenoj umetnosti"... Bio je jedan od kustosa na 45. bijenalu u Veneciji 1993, umetnički direktor Trijenala skulpture u Štutgartu 1995. kustos 1. bijenala u Valensiji 2003. i niza tematskih izložbi.
