Izvor: Blic, 14.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi su umorni od čekanja promena
Ljudi su umorni od čekanja promena
Nedavno je u izdanju 'Narodne knjige” objavljena nova knjiga Vladimira Pištala 'O čudu”. Reprintu 'Manifesta” iz 1986. dodata su tri nova teksta: 'Statut Beogradske manufakture snova”, priča 'Uskrs u Beogradu” i komentar 'Post skriptum”. Vladimir Pištalo već desetak godina živi u Americi, a na Univerzitetu države Nju Hemšir, gde je doktorirao, i predaje. Beogradu se uvek iznova vraća jer je tu iscrtao mapu intimne mitologije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koju, osim zgrada, trgova i reka, čine i ljudi, događaji i osećanja koje kroz 'Statut Beogradske manufakture snova” nanovo oživljava. Priča 'Uskrs u Beogradu” omaž je svemu onom što je bilo mučno i mrtvo u poslednjih deset godina, zbog čega je i napustio zemlju. Ovaj večiti 'student mesečine” nanovo je počeo da broji zvezde i osluškuje kosmos nakon ćutanja dok su goreli gradovi i stradali ljudi.
Kako ste, živeći u Americi, doživeli period nakon rušenja Svetskog trgovinskog centra?
- U Njujorku se najviše oseća promena. Tu je stvarno došlo do njihovog 'događanja naroda”, postoji, dakle, mala paranoja. Tog dana bio sam u Duramu kod Bostona, univerzitetskom centru Nju Hemšira. Išao sam iz svoje kancelarije ka istorijskom odseku. Atmosfera kao kad je drug Tito umro, kao kad su počinjali ratovi u Jugoslaviji: svi se 'ukrutili” i slušaju tranzistor s rukom na srcu. U prvi mah izgledalo je kako je poginulo više ljudi nego u napadu na Perl Harbor. Jedan od profesora istorije koji su sedeli u kancelariji rekao je: 'Ovo je najmračniji dan u istoriji Amerike.” A onda su počele da se pojavljuju zastave iz automobila u pokretu, na kućama novopečenih emigranata koji su tako pokazivali svoj patriotizam. Buš je počeo priču o 'silama zla”. Časopis 'Vorld vikli njuz” objavio je, jednu do druge, slike_arhiva Regana (koji je prvi upotrebio floskulu 'carstvo zla”), Buša, Bin Ladena i đavola (s rogovima i bradom), sve pod naslovom: 'Amerika razvija hidrogensku bombu koja će uništiti pakao”. Bio je to početak psihoze koja će posle 11. septembra zavladati Amerikom. A kako vidite Beograd gde je originalno 'događanje naroda” počelo i gde se ono i završilo?
- Nastojim da ne budem 'negativan”. Dođem kao turista u kuću svoje majke. Nedostaju mi razgovori s prijateljima, razgovori uopšte, jer ovde je i dan-danas na delu pre 'oralna” nego neka druga kultura. Čini mi se da postoji vrsta rasfokusiranosti, neka kilavost u raspoloženju. Kao da se izgubio damar grada koji je stalno bio prisutan, onaj karakterističan elektricitet. Valjda su se ljudi umorili od čekanja da se nešto zaista i promeni. Nema vrcavosti. Ako postoje neke merljive osobine ove sredine, to su povremena velikodušnost i konstantna duhovitost, a sada primećujem i nedostatak iskrenosti. Žao mi je zbog toga. Kad boravite u Beogradu, reper su vam i taksisti s kojima volite da razgovarate! Šta kažu oni?
- Vidim drvene krstiće, u svim taksijima vise s retrovizora. Ljudi ih nose oko vrata. Kao, to je tisovina! Nema, bre, toliko te tisovine, to je relativno retko drvo. Slušam jednu pevaljku: '... ako veruješ, onda preteruješ”. To bi mogao da bude moto naše tranzicije. Na Novom Beogradu tri radnje jedna do druge. Slastičarnica 'Oltar”, novi interes za pravoslavlje, moliš se jedući krempite. Do nje kozmetički salon 'Maska”, a pored njih klub 'Inferno”! Sumiranje kontrasta ovog vremena. I interesovanja u trendu. Ponekad u Beogradu imaš utisak da ljudi ne piju vodu iz Save nego iz Lete, reke zaborava, stvari se toliko brzo zaboravljaju. Beograd je grad 'glumaca”, ima puno teatra u međusobnim odnosima. Intonacija je važnija od onog što se izgovori, hipofizom treba da ukapiraš, nije dovoljno da čuješ izrečeno.
Definisali ste umetnost kao 'banku van vremena u kojoj su oročena osećanja”. Nije pristojno pitati za glavnicu, ali kolika je u Americi godišnja kamata na osećanja?
- Tu je svakako najbitnija glavnica, koliko si osećanja uložio inicijalno. Mislim da dobijam veću emotivnu kamatu u Beogradu jer sam ovde uložio mnogo više. Od jezika do ljudi. Mnogo stvari je jasnije ovde na osnovu tog ulaganja. Možeš po pogledu da snimiš šta neko misli. Emotivna sfera mnogo je tanja u Americi nego u Beogradu i to je i jedan od najvećih razloga što dolazim ovde. Susreti sa Beogradom meni su potrebni i korisni ne samo zbog 'hleba i soli”, nego i zbog nekih 'negativnih” stvari. Ako nešto pokreće umetnika, to je taj emotivni naboj, a on nije jednoznačan. Beograd ima sposobnost i da me obraduje i da me uznemiri, što ne znači da u Americi vlada emotivno bezbojna klima. Sve se može preraditi u umetničko pogonsko gorivo. U tu vanvremensku banku podataka uložena su i sećanja a ne samo osećanja. Čovek ima uzaludnu nadu u beskonačnost, veru u besmrtnost. Pisanje, rekli ste, smatrate 'zamenom za ljubav a ljubav zamenom za večnost”. Ipak, sad kažete da je besmislena čovekova težnja za besmrtnošću!?
- 'Ep o Gilgamešu” jedna je od najvažnijih knjiga upravo zato jer je od najranijih (poznatih) koja govori o ljudskoj tuzi zbog smrti. Sve utehe, sve religije relativne su. Besmrtnost je vrlo diskutabilna kao pojam, za razliku od ljubavi. Markes je rekao da piše kako bi ga ljudi više voleli. To je jedan od najjednostavnijih odgovora. Možda ljubav ima tu osobinu da kada je čovek izložen njenom dejstvu zaboravlja na smrt, na problem smrtnosti uopšte. Utoliko ima smisla moja konstatacija! Koristite često metafore, fantastične obrte i opise, prebacivanja iz jednog vremena u drugo, a pri tom vas odlikuje liričnost svojstvena poeziji pre nego prozi!?
- Već sam metaforu opisao kao pupčanu vrpcu među stvarima. Ako dve stvari koje su veoma neslične mogu izgledati bliske, skoro do identičnosti, prepoznavanje te neočekivane srodnosti jeste pravi kvalitet jer pokazuje povezanost svega postojećeg. Panteizam. Prisutvo boga u svemu. Po meni je to suština poezije. Uvek sam mislio da najbolju prozu potencijalno pišu upravo pesnici. Milorad Pavlović
