Izvor: Politika, 23.Jun.2010, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi istih godina nisu isto stari
Savremeni gerontolozi smatraju da je samo aktivna starost – uspešna starost
Društva su oduvek vodila računa o odnosu mladih i starih, jer to je zakon biološkog opstanka ljudske zajednice.
Kad je uspostavljen taj balans, u razvijenom svetu dolazi do pojave ageizma ili „ejdžizma“. Šta je ageizam? To je proces sistematske diskriminacije ljudi samo zato što su stari, slično rasizmu koji je uslovljen bojom kože nekih ljudi. U mnogim sredinama, ne samo kod nas, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stari ljudi se označavaju kao tvrdoglavi, teški za saradnju, mrzovoljni, „starinskih pogleda na moral“, nesposobni za rad... Činjenica je da psihološki mehanizam ageizma omogućuje nekima da ignorišu socijalne probleme starih, naročito siromaštvo. Jedna od posledica je i to što mnogi stari ljudi pokušavaju da se prilagode tom negativnom stavu prema svojoj generaciji i pristaju na inferioran društveni položaj. Stvaranje stereotipa o starima može se objasniti najpre opštim neznanjem i nepoznavanjem stvarnih sposobnosti starijih osoba. Nažalost, u poslednje vreme sve su češći slučajevi nasilja nad starima, a žrtve obično ne prijavljuju počinioce jer je reč o članovima porodice. Ovakvi slučajevi daju za pravo onima koji upozoravaju na to da je od netolerancije do nasilja samo jedan korak.
Ako savremeni urbani čovek želi da ima zdrav i funkcionalan život dužan je sam da svojim navikama i racionalnim ponašanjem preuzme odgovornost za to. Reč je o samopomoći i samozaštiti koja treba da krasi svakog starijeg čoveka, a osnovni princip u vezi s tim glasi: „Uradi sve što možeš sam, ne čekaj pomoć o drugih.“ Isto tako, važno je da svi koji dolaze u kontakt sa starijima ne ističu ono što oni ne mogu već ono što mogu. Takva vrsta podrške starima je najpotrebnija, ali nažalost ona često izostaje.
Negativne promene koje nastaju u porodici mogu izazvati krize, a odnose se na povlačenje stare osobe iz profesionalnog života, na promenu socijalnog statusa, smanjenje socijalnih veza ili smrt bliske osobe. Odsustvo aktivnosti samo pojačava krizu pa otuda većina savremenih gerontologa smatra da je samo aktivna starost – uspešna starost. Veći stepen tolerancije naročito bi trebalo da ispoljavaju mladi, jer stari to zaslužuju, naročito oni koji teže podnose premene u porodici i okruženju.
Šta može učiniti porodica? Nema sumnje da bogatija društva mogu više, ali treba znati da ima postupaka koji ne koštaju ništa, a pomažu mnogo. To su, pre svega, veća pažnja, lepa reč, ljubaznost i razumevanje starijih. I mladi treba da znaju da, kako je zabeležila Simon de Bovoar, „starost ne postoji da bi neko mogao biti samo manje ili više mlad u odnosu na druge“. To praktično znači da stari nisu homogena grupa, i da ljudi istih godina ne moraju da budu na istom nivou starosti. Ljudi različito doživljavaju svoje godine i veoma se različito odnose prema sebi i drugima. Građanska solidarnost je takođe značajna, a naročito dobrosusedska. Ovo tim više kada znamo da je na delu dramatičan porast udela siromašnih i samohranih staračkih domaćinstava i raslojavanje porodice.
Polazeći od činjenice da su stari vrlo nehomogena grupa po mnogim kriterijumima, u svetu su na pomolu dve nove tendencije koje se suprotstavljaju ageizmu. Prva je želja za doživotnim obrazovanjem, a druga za zapošljavanjem nezavisno od godina života.
Najveće promene su registrovane u razvijenim zemljama. Tamo se očekuje da će tokom godina doći do smanjenja pritiska mladih na obrazovanje i do istovremenog povećanja učešća starijih. Ovo zbog toga što je u svetu sve prisutnija filozofija da je tajna dugovečnosti ne samo u medicini nego i u obrazovanju. U novije vreme mnogi stručnjaci nameću ideju da je stara samo ona osoba koja ne želi da uči.
Kad je o zapošljavanju reč navodimo stav jedne evropske institucije koja konstatuje da se u svim državama u penziji nalazi armija obrazovanih i sposobnih ljudi koji bi svakom društvu daleko više mogli da koriste kada bi radili nego kao penzioneri, koji zbog malih penzija malo troše.
Ovde se odmah nameće pitanje – šta sa mladima koji su nezaposleni? Odgovor je sledeći: stari će raditi tamo gde su sposobniji ili tamo gde nema dovoljno mladih da obavljaju određene poslove. Konačno, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da ima poslova u kojima su stariji potrebni mladima da bi na njih preneli svoje znanje i iskustvo. Na ovaj način sigurno će se skratiti put učenja kod mladih jer se to čini uz pomoć starijih i iskusnijih.
Psiholog, profesor univerziteta penziji
Svetislav Jovanović
objavljeno: 24.06.2010.
