Izvor: Politika, 12.Jul.2010, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi detinjeg uma i kapitalizam
Patriotski kič se najbolje može osmotriti na četvrtojulskoj paradi u nekoj varoši u unutrašnjosti SAD
Kada čovek poseti Masačusets, državu u SAD, jedna od prvih stvari koju primeti odnosi se na tendenciju stanovanja u sopstvenoj kući. Jednostavno, većina Amerikanaca želi da živi odelito od drugih. Tu se već ogleda čuveni američki individualizam. Naravno, problem nastaje u kriznim vremenima kada se neko pruža preko gubera, ne može da otplati golemi kredit, pa kuća >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ode na doboš.
Druga stvar koja putniku namerniku zapadne za oko jeste tendencija napadnog isticanja nacionalnog identiteta. Naime, Amerikanci često ističu nacionalnu zastavu ispred kuće ili na grobu bližnjih. Time se iskazuje privrženost naciji koja strancu može izgledati neprimerena. Štaviše, iz ugla Evropljanina, verovatno se radi o lošem ukusu domaćina koji ističe nacionalnu zastavu u okruženju u kojem nema pripadnika druge nacije do američke. Pa ipak, ima dovoljno i drugih Amerikanaca koji ne ističu nacionalnu zastavu na kući ili na grobu svojih dragih, a pomenutu pojavu smatraju nedostojnom čoveka od ukusa.
No, patriotski kič se najbolje može osmotriti na četvrtojulskoj paradi u nekoj varoši u unutrašnjosti SAD. Primerice, potpisnik ovih redova je upravo na Dan nezavisnosti boravio u Česterfildu, varošici u Masačusetsu. Tamo se tradicionalno održava parada povodom američkog Dana nezavisnosti, 4. jula 1776, kada je, kako se pogrešno misli, doneta Deklaracija o nezavisnosti SAD od Velike Britanije (uistinu, doneta je tek u avgustu).
Parada je ogledalo američke stvarnosti, bar one koja je nastala nakon napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon 11. septembra 2001: radi se o poplavi patriotskog kiča u kojem narod, koji je inače privržen individualizmu, može konačno da se opusti i pobegne od svakodnevnih obaveza i pojedinačnih odgovornosti. Paradiraju glavnom i gotovo jedinom ulicom varošice vojnici, veterani različitih ratova u uniformama, političari i kandidati za različite funkcije u sudstvu i upravi, vatrogasci, policajci, slobodni zidari ukrašeni za njih uobičajenim keceljama, jahački klub, poljoprivrednici iz kraja, traktori iz tridesetih i automobili iz različitih decenija 20. veka, domaće životinje, deca sa ponosnim roditeljima na odgovornim funkcijama u varošici. Spiker ih sve najavljuje, objašnjava posetiocima o kome se radi. Takođe, on obaveštava da se u obližnjem Univerzitetu Masačusets u Amherstu nalazi grupa profesora iz 18 zemalja koja je organizovano došla na paradu. Okupljena masa ljudi plješće srdačno profesorima, polaskana što je upravo njihova varošica izabrana za posetu. Profesori, pak, utopljeni u masu, pomalo detinjasti, vade kamere i foto-aparate, slikaju svaki pokret učesnika parade.
Razume se, ima i onih koji sve shvataju s primesom blage ironije: prosečan čovek je nemoćan i izgubljen u kapitalističkom okruženju. Oni veću pažnju obraćaju na posmatrače no na paradere. Priznaju da ima lepih starih autića (naročito je jedan „ford” iz 1931. privukao pažnju posmatrača), shvataju da je pitanje socijalnog ugleda naći se među aktivnim učesnicima parade o kojoj se priča narednih godinu dana, uživaju u domaćim životinjama koje paradiraju zajedno sa gazdama, i osećaju se nelagodno kada ugledaju decu u uniformama i šlemovima. No, ono što njihovu pažnju privlači jeste činjenica da se publici dele američke zastavice na svakom koraku (potpisnik ovih redova je uzeo jednu iz pristojnosti, a onda je, moguće i sam zaražen virusom patriotizma, dao kolegi čiju zemlju SAD nisu bombardovale), da na prvi ton himne prisutni u patriotskom zanosu skaču na noge lagane i desnu ruku polažu na srce. Potom sledi parada sa opisanim učesnicima. Sve je veselo, samo nedostaju zvezde Pinkove Grand parade, pa da ugođaj bude celovit. Ljudi detinjeg uma se vesele, uživaju u moći nacije koja ih prevazilazi i ublažava muke svakodnevne borbe za opstanak u kapitalističkom svetu. Kako je utešno poistovetiti se sa nekim, na primer, nekim sportistom koji pripada istoj naciji kao i mi, ili nacijom kojoj pripadamo, jer tada naši mali i beznačajni životi dobijaju viši smisao i mi postajemo u svojim očima značajniji nego što smo. Razume se, radi se o iluziji, ali nema vremena za njenu spoznaju, jer se već posle podne ide na roštiljanje. Za neke Amerikance, možda, važi da se loše hrane, ali na nekim mestima, poput studentskog kampusa Univerziteta Masačusets u Amherstu, kao i na, za Amerikance omiljenim, roštiljanjima, uživa se u izuzetno raznovrsnoj, kvalitetnoj i ukusnoj hrani. Zatim se veče provodi uz vatromet, taj raj za oči ljudi detinjeg uma. Srećni, mogu na počinak, a već sutra u trku za dolarom.
docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
objavljeno: 13.07.2010.
