Izvor: Blic, 12.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav se ne nudi na tacni
Ljubav se ne nudi na tacni
Roman 'Johann’s 501' Mirjane Novaković, nepunih mesec dana pošto je objavljen ('Narodna knjiga') privukao je naročitu pažnju publike i kritike, a i uvršten je u izbor za Ninovu nagradu. Prisetimo se, ova spisateljica bila je pravo iznenađenje kada je 2001. sa svojim prethodnim romanom 'Strah i njegov sluga' bila u najužem izboru za Ninovu nagradu i dobitnik nagrade 'Isidora Sekulić'.
'Johann’s 501' je priča o mladim ljudima razapetim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << između tegobne stvarnosti u kojoj žive i antistvarnosti kojoj teže u nameri da stvore novi svet. Govoreći za 'Blic' o (ne)uspešnim naporima svojih junaka i ograničenjima sa kojima su se sretali, Mirjana Novaković kaže: 'I oni su se, poput mnogih drugih, sudarili sa poznatim, starim principom da je gotovo nemoguće iz korena napraviti nešto novo. Stvari se mogu popraviti, nadgraditi, ali uvek postoje neki temelji ili reference izvan kojih ne možete. Pri tom prvenstveno mislim na civilizacijska ograničenja, a ne na socijalni, politički ili ekonomski poredak. Jer u uobičajenim uslovima, a tu podrazumevam i revolucije, suštinske i korenite promene gotovo su nemoguće.' Revolucije smatrate uobičajenim?
- Svedoci smo da one nisu retkost. Svaka revolucija donese ponešto od onoga što se očekuje, ali posle nekog vremena sve se pohaba, pokvari pa je opet potrebna nova. Zaista se ne može reći da je ova ili ona revolucija dobra ili loša; ali da nijedna nije poslednja, pa ni ova naša, to je sigurno. Bitan momenat u romanu je tajanstvena kutija koju je glavna junakinja nasledila. Nije li njena uloga u tome da ukaže na odnos forme i suštine (življenja), od kojih je ova druga u samom čoveku ma koliko je on spolja tražio?
- Junakinja i ostali vezani za tu kutiju misle da je u njoj rešenje njihovog problema. Suština je u tome da su i problem i rešenje u njima samima. Kutija je paradigma situacija u kojima uzroke uspeha ili neuspeha u životu vidimo u nekom objektu, predmetu, u svakom slučaju izvan nas. U romanu to je kutija, a u životu može biti drugi čovek, čuveni sticaj okolnosti, bilo šta što je spolja. A zapravo reč je o odsustvu odgovornosti i u odnosu prema sebi i prema svemu oko nas.
Junaci, između ostalog, koriste muharu, odnosno narkotike da bi pobegli od bola, menjali stvarnost. Zar to nije odraz slabosti?
- Korišćenje narkotika, konkretno muhare, uzeto je kao, recimo, neka poštapalica. To je način na koji se nešto radi, sredstvo kojim oni stvaraju antistvarnost. Naravno da muharom, koliko god da je pojedete, to ne možete da uradite. Muhara je, inače, sama po sebi zanimljiva. Recimo, čini se da je 'Alisa u zemlji čuda' napisana pod njenim dejstvom; ono - visoka Alisa, mala Alisa, jer menjanje veličine predmeta, razmera, razdaljina... jesu muhara trip. Onda, crvene pečurke sa belim pegama koje deca crtaju su muhare. U prvim prikazima Deda Mraza često je crtana. Muhara je, recimo, šamanistička pečurka, kažu da je Šamani i sada koriste da bi ušli u stanja iz kojih mogu da proriču budućnost. Neki navode da je muhare bilo dosta i u okolini gde su živeli Tarabići. I tako dalje. U romanu ona je, dakle, sredstvo za građenje antistvarnosti. Mislite da je nužna promena svesti da bi se stvaralo nešto novo?
- Da biste pravili bilo šta novo, a ne šminkali staro, zaista morate imati promenjeno stanje svesti. Ovde se radi o narkotički promenjenoj svesti. U suštini čovek može i sam sebi da promeni svest, mada je to mnogo teži, bolniji postupak. Ali poenta je da menjanjem svesti čovek može menjati sebe, a samim tim i kontekst u kome je. I svako ko to uspe postigao je veliki uspeh. Ali to je individualno, a u romanu se radi o grupnom poduhvatu. Znamo da su u nekim društvima samo misli slobodne. A pitanje je koliko su čak i one ako je čovek istreniran, dirigovan da misli na jedan način. Možda je najveći uspeh osloboditi se tog treninga. Čula sam da se pojavila neka nova teorija u prosveti prema kojoj deca u školi, naravno, treba da uče ali moraju da nauče i da se oduče. Vrlo mi se dopala. Roman se bavi i nemogućnošću istinske ljudske komunikacije, problemima koji iz toga proizilaze...
- Mislim da je to jedna od suštinskih tema, mada će verovatno veću pažnju privući priča o korišćenju pečurke ili serijskom ubici. Ali u osnovi problema je nemogućnost ljudi da se razumeju, jer ne vide sebe kako treba, a samim tim ni druge. Zašto je tako malo ljubavi?
- To je jedan od razloga njihovog pokušaja da stvore novi, bolji svet. Ali taj njihov novi svet, ispostavilo se, nije suštinski drugačiji od onog iz koga beže?
- Mislim da je to, na kraju krajeva, opšte ljudska priča; ne samo mojih junaka i ne samo naša, nego i šire uzev. Jer promena prvenstveno počiva u čoveku, mora početi od njega samog da bi se bilo šta postiglo. Njena ključna odlika je evolutivnost, a njeno izvorište je (samo)svest. A ljubav vam niko ne može servirati na tacni, nikakve revolucije ni politički programi. Za nju imate ili nemate hrabrosti da se izborite, sa sobom i sa drugima. Tatjana Nježić
