Izvor: Politika, 28.Maj.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav dve žene za „Zlatnu palmu“
Moja želja je bila da vam ispričam ljubavnu priču, priču o strasnoj ljubavi, o sudbinskom susretu dva ljudska bića
66. KAN
Kan– Ovaj film nas je sve oslobodio! – izgovorio je na velikoj sceni Teatra „Limijer”,Stiven Spilberg, predsednik žirija Kanskog festivala, uručujući „Zlatnu palmu” Abdelatifu Kešišu za film „Plavo je najtoplija boja”, odnosno „Život Adel, poglavlje 1 i 2”, izjavivši da ova nagrada pripada i heroinama ovog filma, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glumicama Adel Eksarkopulos i Lei Sejdu.
Kešiš je autorski hrabro i bez ikakve zadrške, oslobodio i sebe i gledaoce svih stega i predrasuda o istopolnoj ljubavi, ponudivši snažnu ljubavnu priču u kojoj su eksplicitne scene seksa snimljene kao pravo malo umetničko delo.
Adel Eksarkopulos i Lea Sejdu su muze ovog neočekivanog i samo u prvom trenutku šokantnog filma francuskog reditelja tuniskog porekla (rođen u Tunisu, odrastao u Nici), čije se dosadašnje filmsko stvaralaštvo („Zrno i mazga”, „Crna Venera”...),može podvesti pod odrednicu savremeni neorealizam. I „Život Adel”, inače rađen prema stripu „Plavo je najtoplija boja”,Žili Maro, ima dubok kontakt sa realnošću. Sve u filmu ima gotovo dokumentaristički izraz, glumice ne glume već žive svoje likove, kamera je pokretna i okretna, intimna i bliska, a kolorit i igra svetlosti i senki u službi je građenja atmosfere i promena na skali emocija.
Nije se očekivalo od vas kao francuskog državljanina arapskog porekla da snimite film na ovu temu. Još jedna predrasuda?
Svet je pun predrasuda. Kada sam završio film, rekao sam sebi da bi on mogao da donese nešto dobro omladini Tunisa, jer tamošnja revolucija ne može biti kompletna bez seksualne revolucije.
Homoseksualni odnos u filmu tretirali ste tako što ste ga postavili kao strastvenu ljubavnu aferu sa kojima svako može da se identifikuje?
U slučaju ovog filma moja želja je bila da vam ispričam ljubavnu priču, priču o strasnoj ljubavi, o sudbinskom susretu dva ljudska bića. O tinejdžerki koja stremi otkrivanju života i sebe same, sveta i ljubavi, koja je slobodnog duha, ali još u potrazi za sopstvenim identitetom, što je tako prirodno u periodu adolescencije. Ta tinejdžerka sreće drugo ljudsko biće – i opet kažem ljudsko biće, jer nije važno da li je muškarac ili žena. Jedan od veoma važnih elemenata u filmu je slučaj, sudbina. Da sretnete nekog ko je u stanju da vas uznemiri toliko da promenite radikalno svoj život, ko utiče na vas da porastete, da volite bez zadrške, da patite. I sve se to rađa iz jednog slučajnog susreta.
Ljubav kao bilo koja druga, bez posebnih zahteva, ali ljubav prema kojoj je društvo ponekad netolerantno?
Ništa militantno nemam da kažem o homoseksualnosti, nisam ni pokušavao da je definišem niti sam, tokom procesa snimanja filma, ikada sebi rekao: Jeste, ali ovo su dve žene. Istraživao sam i gradio film o ljubavi, sa svom lepotom koja je u to uključena.
Kao što je lepota ženskih tela?
Ženska tela u zagrljaju, poljupcu, u ljubavnom aktu, snimali smo kao slike, kao skulpture u svoj svojoj lepoti. Potrošili smo mnogo vremena da bi osmislili čitave koreografije tih scena, kako bi one bile estetski lepe, ali ipak zadržale i seksualnu dimenziju.
Period adolescencije je tema u nekoliko vaših filmova. Zašto?
Zato što je taj deo naše mladosti uvek u nama. To je odlučujući trenutak u našim životima. S druge strane, imam veliku dozu poštovanja prema današnjoj mladeži koja je slobodna, otvorena, pažljiva prema spoljnom svetu, mnogo više nego što je to bila moja generacija. Strast i energija koju donosi današnja omladina, daje mi neku vrstu nade za budućnost. Takođe, današnja mlada generacija mnogo manje obraća pažnju na rasne, ekonomske, etničke, socijalne i seksualne razlike.
Ima još mnogo važnih pitanja koja filmom „Život Adel” istražujete?
Druga važna pitanja su:kako biti u vezi, kako postati par, kada se par obrće, menja, kako se ljubav učvršćuje i narasta strast, kako i kada se par raspada i rastaje. Tu je i tema raskida veze, što je veoma bolno iskustvo koje svi poznajemo, jer uobičajeno je da jedno uvek pati više. Ta bol je slična onoj koja se oseća jutro posle smrti nekog bliskog i može da traje godinu, dve ili ceo život.
Film izgleda veoma organski, prirodan, vizuelno svež?
To je dugo putovanje i počinje još mojim prvim filmom. Napor da kroz filmove izrazim težnju za boljim i lepšim životom, za boljim i lepšim filmskim slikama. Sviđaju mi se vaše odrednice – organski i svež, jer je to ono za čim težim, za čim tragam i pokušavam da iskusim i predstavim. To je moj cilj. Kada sam na snimanju usred kreativnog procesa, težim upravo ka tom cilju da moj film bude što sličniji i bliskiji životu i lepoti koja je svuda oko nas.
Da li je tačno da se niste držali scenarija, da ste mnogo toga menjali u hodu?
Za mene je scenario baza za rad, ali nije nešto što je zauvek zacementirano,niti nešto što treba jednostavno pretvoriti u slike na velikom platnu. Kada sretnem glumce, onda likovi počinju da se menjaju, postaju živi. Naravno, glumci u likove donose i svoje lično iskustvo i emocije, a sve to dodatno narasta kada glumci sretnu jedni druge. Mnogo toga novog se rađa iz tada stvorene energije. Sledeći proces kreativnog pisanja nastaje tokom samog snimanja, kada se može dogoditi da svi zajedno „rirajtujemo” delove scenarija i dijaloga.
Adel Eksarkopulos i Lea Sejdu u filmu „Život Adel”
Glumice Adel i Lea su vam se potpuno prepustile i čini se bezrezervno verovale?
Prvo sam odabrao Leu Sejdu da tumači lik slikarke plave kose, devojku čija porodica pripada umetničkoj i intelektualnoj eliti, a onda je nastao dug proces izbora glumice za lik tinejdžerke Adel,koja obožava književnost i pozorište, čiji su članovi porodice tipični predstavnici niže srednje klase. Kada se na audiciji pojavila Adel Eksarkopulos, kada sam video njenu prirodnu vedrinu, njena usta, kako jede i žvaće, što je u filmu veoma važno, znao sam da je ona ta. Lea i Adel bile su izvor moje inspiracije i nadahnuća, moji vodiči kroz kompleksne meandre priče, podsticaj da više nego u svim prethodnim filmovima, sada mnogo više radim na bojama, tonovima i svetlosti.
Da li ste razmišljali o tome da će mnoge scene morati da budu isečene iz filma kako bi on ušao u bioskope u nekim zemljama?
Smatram da onaj koji bude gledao film treba da apstrahuje i sebe i kulturu iz koje dolazi, jer film je umetnički rad. Trebalo bi da bude gledan sa visokim osećajem slobode i sa poštovanjem za filmskog stvaraoca. Što se tiče distribucije, neke zemlje bi mogle biti uznemirene pojedinim scenama iz filma, ali kako ja poštujem sve zemlje i vodim računa i kako se oblačim, kako se ponašam i kakav jezik koristim, u ime svega toga spreman sam da uradim neke male izmene.
Dubravka Lakić
objavljeno: 29.05.2013
