Izvor: Blic, 10.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Likovni umetnici će izumreti
Likovni umetnici će izumreti
- Kada nam ne bude svako dete imalo peticu iz likovnog, imaćemo publiku i značajniju umetničku scenu - kaže za 'Blic' Vladimir Perić Talent, izuzetan multimedijalni umetnik, kome je upravo uručena 'Politikina' nagrada za stvaralaštvo. U užem izboru za ovo priznanje Talent je bio pet puta, a njegovu izložbu 'Made in Yugoslavia' u Galeriji 'Haos', 2005. godine, žiri ovoga puta nije mogao da zaobiđe. Godine ‘86, Perić je uzeo pseudonim Talent >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pošto su ga nazivali talentom zbog dobrog sviranja i sjajnih likovnih radova, ali se namerno odlučio za greščicu, jer ima, kako kaže, više talenata, a jedan je Talent.
U vreme kada je u Zemunu, gde i danas živi, bila dosta živa scena, Perić je svirao sa raznim grupama, pa i u 'Muzeju Sarvan' (po Asimu Sarvanu iz grupe 'S vremena na vreme'). Svira gitaru, kontrabas, bas gitaru, nastupao je sa Rambom Amadeusom, a pre dve godine, u Austriji, sa saksofonistom Martinom Frostom... Nedostaje nam sistem u obrazovanju, a kako vam izgleda kulturna politika?
- Ako se za kulturu i daje novac, disproporcija čak i unutar medija je jako uočljiva. Pozorište je forsirano, glumci mogu da zarade na reklamama, muzičari mogu lako da prodaju nosače zvuka, da naplate koncert i autorska prava na emitovanje, dok likovnim umetnicima treba mnogo duže da naprave samostalnu izložbu, ulaz u galerije je besplatan, umetničko delo koje je stvarno umetničko delo maltene ne mogu da prodaju. To što se jednom u deset godina otkupljuje za muzej ili što se grad sad angažovao jeste dobro, ali je to premalo. Od prodaje jednog rada godišnje niko ne može da živi. Likovni umetnici će da izumru u ovom sistemu koji je nametnut zato što su to navodno evropske norme. A, ako su evropske norme takve, onda vrhunski umetnici treba da žive u dvorcima. Dakle, frustrirajuće je baviti se ovom vrstom umetnosti?
- Neke moje kolege i ja to radimo zato što smo fanatici, inače, zaista, izumire ta profesija, praktično postaje hobi.
Čini se da je to što nema mnogo ljudi koji razumeju likovnu umetnost odličan izgovor (za njeno zanemarivanje) političarima u kulturi...
- Sve ide nekako stihijski, kao da sve funkcije političarima služe za vlastitu promociju i za to da bi se nešto steklo i onda nestalo. Retko gde kao ovde loši političari žive dobro i budu zapamćeni, a dobri umetnici, naučnici i sportisti žive jako loše i pri tom nestaju u zaboravu, naprosto zato što ništa ne obeleži te njihove, u ovom trenutku, besmislene živote. Eto, otišla je cela generacija fantastičnih muzičara: Milan, Magi, Bojan, Suba, onda Fleka, kao likovni umetnik... a da niko od njih nije dobio makar manju monografiju. S druge strane, ovde su se razni političari obogatili, zašto? Zato što su napravili da situacija bude ovakva kakva jeste? To nije normalno. Kako doživljavate nagradu koju ste upravo primili?
- Pošto nikad nisam navijao za nagrade, poprilično mi je odgovaralo da sam ružno pače, tu nagradu smatram timskom. Zapravo, sve te privatne galerije, i 'Remont' i 'Haos' i 'Zvono', negde su iza te nagrade, odnosno, to su ljudi koji godinama rade da se nešto pomeri sa mrtve tačke. Naravno, novčani deo nagrade neću deliti s njima. Da li ste ikada poželeli da živite u inostranstvu?
- Jesam, ali sam uvek, posle par meseci boravka, uviđao mane tog mesta. U stvari, nisam našao svoje idealno mesto, ali ću zato uskoro započeti svoj idealni projekat - Muzej detinjstva, tako da sam osuđen da, deset narednih godina, provedem na ovom podneblju. Naime, posle faze Talent fektori počeće faza Muzeja detinjstva. Već pravim akumulaciju raznih igračaka iz perioda od 50-ih do 70-ih godina, ali i školskog pribora, lektire, dečjih knjiga, sportskih rekvizita, ambalaže od slatkiša. I do sada sam radio radove kao svojevrsne varijacije na temu, odnosno kolekcije sudbina, sa puno predmeta koji su usled dugogodišnje upotrebe postali, zapravo, unikati. Što se tiče radova sa igračkama, kada je cela galerija puna Mikija Mausa, to na prvi pogled deluje vedro, ali je iza njega dublja strana rada koja odražava tragičnost činjenice da je čitava jedna generacija nestala. Pošto ne mogu iz raznih razloga da okupim na jednom mestu moje kolege i prijatelje, onda skupljam njihove igračke. Skupljali ste igračke i po austrijskim tavanima...
- Da, dopustili su mi. Oni ne bacaju igračke, samo ih odlažu. Već i po tome vidimo stabilnost društva. Šta možemo kad smo mi na ovom terenu...
- Jesmo, ali ono što ne košta ništa to je ta ljubaznost, i energija koja mora iznutra da ide. Ovde su ljudi pospani. Ako treba nešto da se krade, onda ima energije, a kad treba nešto pozitivno da se napravi, onda je jako teško. Ljubica Jelisavac
