Izvor: Blic, 19.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lična snaga je izvor sreće
Ratujete oružjem protiv tiranije umesto stihom ili notom! Borite se za pravdu sa puškom u rukama! Ah, užasa! - napisala je Gordana Kuić u romanu „Balada o Bohoreti" („Narodna knjiga") za koji je dobila prestižno književno priznanje „Žensko pero". U razgovoru za „Blic" spisateljica napominje da je to njen poslednji roman u drugom ciklusu pisanja o sefardskoj porodici, koji je obuhvatio raspon od dvadeset godina, i da je i u ovoj, kao i u drugim njenim knjigama „glavni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << junak" činjenica da život čine male stvari i da ne treba propustiti radost koju one donose.
Govoreći za „Blic" o romanu „Balada o Bohoreti", Gordana Kuić napominje da je to njen sedmi roman o sefardskoj porodici. „Priča zapravo prati mladost i odrastanje jedne izuzetne žene koja se krajem XIX i početkom XX veka bavila pisanjem pozorišnih komada, priča i pesama, sakupljačkom delatnošću u cilju očuvanja sefardske baštine, vodila polemike u tadašnjoj jevrejskoj štampi, pisala priloge za periodiku, jednom rečju, predstavljala uzor za sve mlade napredne žene Sarajeva. Svakako da je bavljenje navedenim delatnostima bilo retko za balkansku ženu tog doba, a pogotovo za sefardsku. Bohoreta je govorila pet jezika, ali je pisala samo na maternjem jevrejsko-španskom, zapravo, predservantesovskom španskom koji je bio očuvan u svim sefardskim porodicama rasutim po svetu tokom pet vekova po izgnanstvu iz Španije, sve do najveće jevrejske tragedije holokausta. U romanu Bohoreta takođe vodi dugogodišnju prepisku sa španskim kompozitorom, pesnikom i romanistom zvučnog imena Manuelom Manrikeom de Larom za kojeg se vezuje snažnim sponama devojačke zanesenosti. Radnja se događa u Istanbulu, Sarajevu i Parizu. Uporišna tačka ovog romana je mnogostrana: pored svega što sam navela, to je i priča o porodičnoj slozi i o svojevrsnoj lepoti siromaštva."
Bohoreta detinjstvo provodi u Carigradu, mladost u Sarajevu, potom odlazi u Pariz, vraća se... Nije li njen život ujedno i priča o tome koliko je lični život uslovljen društvenim kontekstom i okolnostima (bez obzira na to da li se čovek za politiku interesuje ili ne)?
- Uticaj opštih istorijskih zbivanja na Balkanu (jer svi moji romani se u najvećem delu događaju na toj teritoriji) na život malog čoveka je prisutan u svim mojim romanima. Želeo to on ili ne, istorija meša svoje prste u naše živote, modelira ih i usmerava. Tako je i na ostalim meridijanima. Tako je bilo i u Španiji s kraja XV veka kada su svi Jevreji izgnani, tako je bilo i polovinom prošlog veka tokom holokausta, tako je bilo oduvek, tako je i sada širom sveta, tako će biti dok je sveta, jer je tako sazdan svet. Pitanje je samo (ličnog) odnosa prema tome.
Nije li čitalac u prilici da praćenjem priče o Bohoreti ujedno iščitava i pripovest o ženskoj sposobnosti prilagođavanja, pretrajavanja u raznim (ne)prilikama?
- Ne toliko prilagođavanja koliko istrajavanja na izabranom putu, čiste hrabrosti i uverenja da je taj put jedini i pravilan, što je, uzgred budi rečeno, jedna od tema svih mojih romana. Pet sestara Levi (u prvoj trilogiji Salom) živele su ispred svog vremena i uspele da ostvare izabrani put: Riki je postala balerina u Narodnom pozorištu u Beogradu, Nina je otvorila modni salon, Klara je otišla u svet, Blanka je četrnaest godina vodila ljubav sa Srbinom, a Laura-Bohoreta se bavila pisanjem. Sve to je bilo neprihvatljivo za tadašnju sarajevsku čaršiju, ali sestre Levi se nisu osvrtale na osudu i prekore i ostvarile su svoje ciljeve.
U čemu vi vidite najmarkantniji zajednički imenitelj između Bohoretine pripovesti i realnosti u kojoj živimo danas i ovde?
- Zajednički imenitelj je poruka koju nam šalje Bohoreta, a koja se malo i retko primenjuje uopšte u životu: raduj se malim stvarima jer se velike retko događaju; živi bez mržnje, ona je proistekla iz nepoznavanja predmeta, objekta koji mrziš, ona razjeda pa će i tebe uništiti; svaka vera je čvrsta, čista i dobra ako je čovek čvrst, čist i dobar; gde god živeo, putovao, bežao, umrećeš (ipak) na ovoj planeti. Nema istorijskog trenutka u kome se ova „pravila" i još mnoga druga koja proističu iz mog romana ne mogu primeniti kao stav prema životu, politici, raznim stremljenjima - kao pogled na svet.
Autobiografski momenti
Život junakinje Bohorete je na izvestan način (romansirana) biografija vaše tetke. A ima li autobiografskih momenata?
- Osim Prologa koji na neki način oslikava mene, autobiografskog nema ničega. Ipak, moram da priznam da verovatno mnogi Bohoretini stavovi, razmišljanja, sviđanja i ponašanja se poklapaju sa mojima. Ono što sam o njoj čula od drugih članova moje porodice, s obzirom na to da je nisam upoznala, uveliko se poklapa sa mojom ličnošću, tako da je neka vrsta poistovećenja svakako prisutna.
