Izvor: Politika, 09.Apr.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lice Holokausta
Sudije Izraela, kada stojim pred vama, ne stojim ovde sam. Sa mnom u ovom trenutku stoji šest miliona tužilaca
Pre pola veka, na sutrašnji dan, u Jerusalimu je počelo suđenje koje će šokirati svet, zgusnuti redove nove jevrejske države i za budućnost poslati upozorenje o antisemitizmu o koje će se, i 50 godina kasnije, mnogi oglušiti.
„Za Jevreje su uvek postojala dva Adolfa“, kaže izraelski istoričar Tom Segev. Adolf Hitler se na kraju Drugog svetskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rata ubio.
Adolfa Ajhmana su maja 1960. u Argentini kidnapovali agenti Mosada kako bi se u Izraelu – državi koja svoje postojanje delom može da zahvali njegovim zločinima – suočio s potresnim svedočanstvima preživelih Holokausta.
Tako je otvoren proces „licu Holokausta“, potpukovniku SS-a, jednom od ključnih protagonista najzločinačkijeg poduhvata u istoriji sveta: osmišljenog pokušaja istrebljenja čitavog jednog naroda, jevrejskog.
Suđenje oberšturmfireru, na kome su živi govorili o šest miliona mrtvih Jevreja, postalo je tragično raskršća koje se poput Masade ugradilo u kolektivnu memoriju naroda.
Pomoglo je učvršćivanju jedinstva Izraela u koji su posle rata stigli imigranti s raznih strana. Ostavilo je duboke tragove u savremenom svetu: postavilo je doktrinu univerzalne jurisdikcije kao jedan od glavnih doprinosa evoluciji međunarodnog prava.
Svedočanstva su, prvi put, bila javna. Jevreji su prvi put otvoreno progovorili o Holokaustu. Preživeli su dotle ćutali o onome kroz šta su prošli i čemu su bili svedoci od Mauthauzena do Aušvica, od Dahaua do Birkenaua. Deca se nisu usuđivala da ih išta pitaju.
Proces Ajhmanu otvorio je rane. Kada su progovorili pred TV kamerama i izveštačima iz čitavog sveta, čovečanstvo se prvi put upoznalo sa strahotama „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“.
Svedočenja preživelih su, za razliku od Nirnberškog procesa, predstavljala ključne argumente tužilaca. Upravo zato, suđenje u Jerusalimu ostavilo je potresan utisak na svet i ugradilo se u svest dolazećih generacija Izraelaca kako bi shvatili šta se dogodilo i šta je to značilo za jevrejski narod.
Ajhman je optužen da je organizovao prebacivanje 1,5 miliona evropskih Jevreja u koncentracione logore, njihov transport, uređenje logora, selekciju onih koji će ići na prinudni rad i onih koji će odmah završiti u gasnim komorama.
Ne, nije on bio samo neko ko se germanskom preciznošću starao da kompozicije smrti stižu na vreme. Bio je mnogo više od toga. Entuzijasta svog posla, SS krvnik Trećeg rajha koji se branio tvrdeći da je samo izvršavao naređenja.
Glas preživelih genocida nezapamćenih razmera učinio je da dvogodišnje suđenje, koje je pojam Holokausta izbacilo u svet, bude sve sem banalnog, kako je i Ajhman priznao u memoarima dostupnim samo istraživačima.
Proglašen je krivim 11. decembra 1961, a 30. maja 1962. obavljeno je jedino vešanje u istoriji Izraela. Njegov pepeo razvejan je po Mediteranu da mu se nikada ne zna grob. Da neonacisti ne bi pokušali da prave memorijal.
Suđenje je uzburkalo Jevreje. Slavna Hana Arendt bila je zaprepašćena koliko je Ajhman „običan“. Učestvovao je u Holokaustu zbog svojih karijerističkih ambicija, ne zbog opsesije velikim ideološkim idealima. „Banalnost zla.“ Arendtova je zbog svog izveštavanja za američki list optužena zbog nedostatka „ahavat Jisrael“ – ljubavi za jevrejski narod.
I sada dok gledam fotografije sa suđenja pomislim kakvi su to „obični“ umovi? Šta je bilo u glavi nekoga ko, dok sedi u staklenom kavezu, deluje kao najnormalniji čovek – sasvim prosečan, kako tvrde oni koji su ga ispitivali – koga bi zamolili da vam pričuva za trenutak unuka u parku?
Podsetim se koliko je oko nas takvih spremnih na zastrašujući zločin? Prerušenih fizički ili mentalno. Hvata me strah. I zato podsećam na Ajhmana i Ajhmane.
Suđenje je bez obzira na sve homogenizovalo mladu jevrejsku državu. Holokaust je postao središni element izraelskog identiteta. Pre Ajhmanovog procesa, dominantno razmišljanje je bilo da su Jevreji poput ovčica odlazili na klanje. Tek potom je koncept hrabrost postao značajniji.
Možda iznenađujuće za naciju koja toliko živi u istoriji i iz nje izvlači zajedničke spone, ali izučavanje Holokausta ušlo je u nastavne programe u Izraelu tek od prošle godine. S novom porukom: svi oni koji su tokom godina Šoa nestali, preživeli ili ratovali, svi su heroji.
Koncept „ovce za klanje“ povlači se iz leksikona. Ajhmanovo suđenje omogućilo je preživelima važnu društvenu ulogu: postali su snažna veza s jevrejskom prošlošću koju je Holokaust ubio. Sve više se govorilo o živima.
Naravno, kao i svi takvi procesi kasnije, ni Ajhmanov nije izbegao politizaciju. Arapi, koji su se teško mirili s državom Izrael koja je tada imala tek 13 godina, poređeni su s nacistima.
Politizovao se i pre nego što je Ajhman uhvaćen. Trebalo je da prođe mnogo godina da bi se ponovo potvrdilo koliko cinizma u sebi može da nosi politika.
SAD su tek 2006. saopštile da je CIA znala da Ajhman živi u Argentini i da je o tome nemačku tajnu službu BND obavestila 1958. Onda su se i Nemci „otvorili“ pa se ispostavilo da je BND još početkom 1952. znao da se on krije u Buenos Ajresu. Na transkriptu snimka koji nedavno citira „Špigl“ čuje se kako se Ajhman prijateljima u Buenos Ajresu, pre hapšenja, žali što svoj posao nije obavio do kraja.
Hmm. Šta li sve sada znaju razne tajne službe o Ratku Mladiću? Koliki će cehovi morati da budu plaćeni dok se „ne steknu uslovi“, ako se steknu. Zato pomalo zavidim Mosadu koji je, na svoju ruku i bez obzira na kršenje međunarodnog prava, zločinca doveo pred sud na kome je morao da sluša šta ima da mu kaže izraelski tužilac Gideon Hauzner.
Pošto je podsetio da je Ajhman bio karika u dugom lancu antisemita koji su želeli da unište jevrejski narod, tužilac je rekao: „Sudije Izraela, kada stojim pred vama, ne stojim ovde sam. Sa mnom u ovom trenutku stoji šest miliona tužilaca“.
Da, šest miliona žrtava bestijalnog poduhvata iskorenjivanja čitavog jednog naroda. Kasnije će se to zvati etničko čišćenje. Propraćeno raznim zločinima i, ne zaboravimo, rastom antisemitizma kao prirodne manifestacije mržnje prema svakome ko „nije moj“.
Antisemitizam ponovo hvata korene po svetu. Ovde volimo da kažemo da su Srbi tokom rata štitili Jevreje. Jesu, mada ne volimo da čujemo da militantni klerofašisti i ekstremni nacionaldesničari šire antisemitizam. Ispisuju mračne poruke s kojih curi cijanid B.
Kada se Drugi svetski rat približavao kraju, Žan Pol Sartr je prepričao susret sa Amerikancem koji je verovao da rat „zauvek može da nestane“ pod uslovom da su međunarodni odnosi „u rukama pažljivo balansiranih i razumnih ljudi“.
Sartr je, verovatno vrteći glavom dok je ovaj razgovor stavljao na papir, zaključio rečima: „Ja verujem u postojanje zla, a on ne“.
Šta onda ostaje? Da optužite Satanu svog vremena ili društvene okolnosti?
Razmišljam tim povodom koliko je narodima, bilo da su bili žrtve ili su njihovi pripadnici počinili zločine, važno podsećanje na prošlost.
Boško Jakšić
objavljeno: 10.04.2011
