Izvor: Politika, 20.Okt.2015, 16:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Let bez krila
„Šteta što vaša sredina ne daje zasluženo mesto ovakvoj plesnoj kompaniji...”, reči su slovenačkog koreografa Edvarda Kluga nakon beogradske premijere plesne predstave „Ptice” izgovorene potpisnici ovih redova.
Da, šteta, ponoviću sa gorčinom, svesna da je to jedina senka koja se nadvila nad taj savršeni umetnički doživljaj. Jer sve što se dešavalo pod krovom Bitef teatra tokom druge premijere plesne predstave rađene po Aristofanovoj komediji „Ptice“ (prva je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << održana u Vili Stanković u Čortanovcima 3.jula ove godine u okviru festivala Novi Tvrđava teatar), bilo je ispunjenosvetlošću pravog umetničkog nadahnuća.
Može se reći da je Edvard Klug maestralni koreograf. U neprestanom istraživanju novih mogućnosti tela plesača, bez potrebe za egzibicionizmom i ponekad pretencioznom akrobatikom koja je postala „must have” u mnogim plesnim predstavama, Klug se bavi separacijom, poigrava primalnim pokretima, traga za novim senzibilitetom koji je inspirisan dokumentarnim snimcima ptica, njihovim ponašanjem, pokretima, letom. Ali, ni u jednom trenutku to nije puka imitacija ili ilustracija pokreta, već se ta inicijalna inspiracija transponuje u novo i neočekivano čitanje impulsa života u životinjskom (i ljudskom) carstvu.
Ali tu se autor ne zaustavlja, vodi nas dalje u istraživanje nas samih,našeg erosa, naših poriva i potreba, sebičluka i socijalizacije, snova i kaveza u nama i oko nas. Prepoznajemo scenske fragmente u sopstvenom iskustvu, ali oni bivaju odmah nakon toga uzdignuti na univerzalni nivo preispitivanja naših motiva i ciljeva. Ovako jedna kompletna predstava zaista sadrži sve, i čist pokret maštovite i sadržajne koreografije, i dramsku radnju punu neočekivanih obrta, i poetske scene pune magije, ali i nešto što je takođe važno, dozu humora i ironije.
Izvrsni igrači Bitef dens kompanije, svi do jednog pokazali su plesnu zrelost, punoću pokreta, veliko nadahnuće tokom izvedbe, ališto je još važnije, promišljenost pokreta. Zaista je bilo veliko zadovoljstvo gledati sa kolikom lakoćom su izneli predstavu za koju smo imali utisak da se igra već nekoliko godina, a ne da je ovo tek drugo javno izvođenje. Miloš Isailović je opet „leteo” scenom, i mi sa njim, na našim sedištima, bez krila.
Kostim Dejane Vučićević bio je takođe iznenađujući, mogu dodati „retro”, ali i on je bio primerensuštini predstave zbog svoje svedenosti. Treba istaći funkcionalnu scenografiju Marka Japelja, koja po ko zna koji put dokazuje da je mudrost u jednostavnim stvarima. Dugački štapovi, bolje reći motke, čas su falusi, krila, vrata, raspeće, da bi na kraju postali materijal za građenje Kukunebograda, koji je u isto vreme naše spasenje i naš kavez.
Predstava „Ptice” prođe za trenutak, dotiče nas, pokreće, uzvisuje, sve ono što pravaumetnost i treba da čini.
