Izvor: Blic, 31.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lek za stres je zavoleti sebe
Najnoviji roman Jasmine Mihajlović „Pariski poljubac" (izdavač KZ „Ljubitelji knjige") prate utisci i odrednice da je „avanturističko-putopisni", „metafizičko-filozofsko-ezoterijski", „detektivsko-alhemijski"... U razgovoru za „Blic" autorka napominje da se u romanu bavila sadašnjim trenutkom koji je na razmeđi nove i najnovije ere, fenomenima današnjice poput brzine, novih boja u muško-ženskim odnosima... I zaključuje: osnovni antistres lek je - zavoleti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sebe.
O komentarima da se „Pariski poljubac" može čitati i kao (metafizičko-filozofsko-ezoterijski) priručnik za preživljavanje u najnovijoj eri, odnosno danas i ovde, Jasmina Mihajlović za „Blic" kaže: „U romanu su junaci osim klasičnih likova i dva grada - Pariz i Beograd - uhvaćeni u sadašnjem trenutku. Interesovalo me je, pre svega, ono od čega svi strepimo: mahnita brzina u kojoj živimo, ekološka i mentalna zagađenost sa kojom smo suočeni, stres, klimatske promene i preživljavanje ljudskosti u bližoj i daljoj budućnosti."
I kakav je zaključak?
- Ako na nesrpski način posmatramo te probleme, što će reći na optimistički način, onda možemo zaključiti: da brzina vodi produžavanju, a ne poništenju života, da zagađenje povećava svest o očišćenju, da je osnovni antistres lek - zavoleti sebe, da priroda kao i mi ima samoodbrambene mehanizme i da čovečanstvo ne ide u propast nego u neku višu instancu evolucije! Pokušala sam sebe i druge da ubedim kako sutrašnji dan ne mora biti crn i da vera u pozitivno nije utopija nego stav prema životu.
Radnja romana se odvija tokom četiri dana u Parizu...
- Pokušala sam da napravim balans između šopinga u metropoli mode i Mona Lizinog osmeha u Luvru. U njemu ćete naći aptedejtovanu priču o megastorovima, velikim modnim brendovima, o besmrtnosti i novom hrišćanstvu... U tekst je uložena beskompromisna ženska osećajnost i muška racionalnost. Na kraju će čitalac saznati koja je razlika između francuskog i pariskog poljupca.
Sudeći po „Pariskom poljupcu", živimo na razmeđi nove i najnovije ere. Šta su ključne odlike nove, a šta najnovije ere?
- Čini mi se da smo ulazeći u treći milenijum ušli u jedan period koji se stvarno može uporediti sa onom razmeđom pre i posle nove ere. Vreme u kojem živimo jeste najnovija era, fizički i metaforično mobilna, a ne stabilna, digitalna, a ne analogna, ženska, a ne muška. I niko ne zna kuda zapravo to sve vodi. Mi prisustvujemo i učestvujemo u globalnoj premijeri najnovije ere!
Ko se na toj razmeđi bolje snalazi - muškarci ili žene?
- „Pariski poljubac" ima dva glavna ženska lika i dvojicu muških junaka. Moj omiljeni lik je Gabrijel, moderni anđeo kojem se ne može utvrditi pol. On zna da se na toj razmeđi bolje snalaze žene! Žena je bolje prilagođena sadašnjem zrakastom, rizomskom, intuitivnom, hip-hop životu. Ona bolje funkcioniše u haotičnoj brzini, jer je vekovima bila prinuđena da opslužuje život za taj dan i muškarci nisu ni pomišljali koje sve „trikove" mora da smisli da bi taj dan opstao. Sada se taj privatni dan pretvorio u javnu epohu.
Šta je to što mi ne činimo za svoju budućnost?
- Kao Srbi, mi a priori ne volimo budućnost! Plašimo je se, zato što smo nesigurni u sebe. Zato što ne volimo sebe. S druge strane, busamo se u grudi da smo ortodoksni hrišćani, a nemamo u sebi ono osnovno. Veru!
Pariski poljubac
Roman ima nit kroz koju se preko prošlosti gleda u budućnost. Kako se to radi?
- „Pariski poljubac" je inicijacijska potraga za šifrom preživljavanja u najnovijoj epohi. Meni su uvek gradovi, dakle urbane šifre, davale dekodirajući obrazac. Tako su mi Pariz i Beograd preko prastarih simbola dali alhemijski kamen mudrosti.
.jpg)
