Izvor: Blic, 09.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lažna sreća i istinit horor
Lažna sreća i istinit horor
Radnja romana 'Kandže' ('B92'), četvrtog iz pera mladog pisca Marka Vidojkovića, odvija se u vreme čuvenih protesta 1996./97. i to uglavnom među studentima. Ovo je knjiga koja pomenute proteste razobličuje gotovo do kraja i na taj način razvija tezu o revolucionarnoj pravdi kao i pravilo da je u politici i ljubavi sve dozvoljeno. Čak i kada se radi o godinama beznađa. Ili možda upravo tada. A možda ta pravila, koja važe samo u teškim prilikama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << postaju očiglednija. Govoreći o tome šta ga je ponukalo da roman naslovi nimalo poetičnim nazivom 'Kandže' Vidojković kaže:
'Radni naziv romana bio je ‘Jahanje slobode’, ali je tokom pisanja on skrenuo u nepredviđenom pravcu, ka natprirodnim pojavama, ka veoma mračnom i psihodeličnom svetu u kome glavni junak živi. Njega tokom celog protesta proganja nevidljivo čudovište, koje zapravo predstavlja metaforu života u Miloševićevoj Srbiji. I ovom, kao i svakom drugom čudovištu, kandže su osnovno sredstvo za rad.' Nekim vašim junacima ocrtava se na licima 'lažna sreća'. Šta to podrazumeva...
- Postoje ljudi koji poku-šavaju da žive normalno u nenormalnoj zemlji, ljudi koji ne izlaze na izbore, koji planiraju porodicu, žive u kolotečini, potpuno neprimerenoj vremenu u kome se nalazimo. Ja danas ni lud ne bih pravio decu! Danas smo i dalje veoma blizu ambisa, a da toga nismo ni svesni. Godine 1996. smo visili nad ambisom i svaka sreća morala je biti lažna, najobičniji privid koji omogućava lakše preživljavanje horora. Mom glavnom junaku se to nimalo ne dopada. On je previše besan da bi se pravio kako je sve u redu.
Kažete da za studente u vreme protesta 96./97. 'nije bilo više ničega na svetu', da ste se osećali strahovito silni... Međutim, u zadnjoj sceni, na izborima unutar same studentske organizacije, došlo je do 'izneveravanja ideala'. Da li je reč o prirodnom procesu ili o nečem drugom?
- Nije protest svim studentima bio sve na svetu, već samo onima koji su protestvovali, a njih je, na Pravnom fakultetu recimo, bilo manje od onih koji nisu išli na proteste. Što se tiče mog glavnog junaka, samo naizgled je došlo do izneveravanja ideala. Mislim da će svako ko čita knjigu osetiti olakšanje na njenom kraju, da će se intimno osetiti dobro zbog postupka glavnog junaka, ma koliko taj postupak teorijski izgledao kao izdaja. On predstavlja upravo suprotno. 'Nema ničeg strašnijeg od Urgentnog po lepom danu'; u ovom vašem delu smrt je, čini se, na neki način potpuno prihvatljiva?
- Knjiga je veoma mračna, to je zato što sam se uhvatio u koštac sa veoma mračnom temom. Pisati o Srbiji devedesetih podrazumeva smrt kao najnormalniju pojavu. Smrt je saputnik svakog građanina Srbije, koji se krije iza ratova, gladi, bolesti i siromaštva, čemu je režim izložio ceo narod. Ipak, i u ovom, kao i u mojim prethodnim romanima, ima dosta humora, da čitaocima olakša put kroz knjigu. Pišete o velikom entuzijazmu mladih prilikom demonstracija 96./97., funkcionere SPS nazivate 'ološem', 'Politiku' perjanicom krvavog tiranina... Kako danas gledate na stvari?
- Moj roman predstavlja osećanja i misli demonstranata iz 1996., 1997. i kasnijih godina. Ti izrazi su nekad čak i preblagi u odnosu na ono šta su ljudi osećali prema onima protiv kojih su se borili na beogradskim i ulicama drugih gradova. Danas, četiri godine posle petog oktobra i godinu i po od ubistva premijera Đinđića, zemlja se nalazi u stanju teške apatije, od kog mogu profitirati samo mafijaški krugovi, pomognuti patriotskim šarenim lažama, iza kojih se krije najobičnija borba za zgrtanje para, potezanjem tema na koje su Srbi tradicionalno slabi; kao što su Kosovo, Slovenci, manastiri, Hag i carstvo nebesko. Nažalost, za sad ne vidim jasnu snagu koja bi se ovako nazadnom trendu suprotstavila, a uveren sam da je većina našeg naroda ipak za modernu i evropsku Srbiju. Tatjana Nježić
