Izvor: Politika, 11.Apr.2010, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LOVCI NA PROFITE
Kriza klimatologije – sasvim moguće izazvana u centrima finansijske moći – stiže u veoma nepovoljnom trenutku
Mi ne nasleđujemo zemlju od naših
predaka, pozajmljujemo je od naše dece.
Izreka američkih Indijanaca
Javljaju mi se ljudi sa Golije. Govore o bespravno podignutim kućama iz kojih otpad izlivaju u Studenicu. Upozoravaju da su kamioni „Srbijašuma“, kao negde po Amazoniji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ponovo toliko uništili put da autobus uskoro neće moći da skuplja školsku decu. Prete da ih neće slati u školu.
Golija je jedini biosferski rezervat Srbije pod zaštitom Uneska, ali ovaj veličanstveno lep i tužno siromašan kraj izgleda da deli zlehudu sudbinu gubitnika u globalnom ratu između prirode i profita.
Ako se konačno usaglasimo sa vapajima i upozorenjima prirode, onda će to svakako biti na uštrb profita. Ako nastavimo nemilosrdnom logikom profita, izgubićemo prvo sebe, a potom i sve šanse za profit.
Većina ljudi stekla je neko mišljenje o klimatskim promenama i efektu staklene bašte. Jedni su, poput mene, uvereni da se radi o realnoj pretnji našem bivstvovanju, drugi čekaju još podataka, treći samo odmahuju rukom.
Šta god neko mislio na ovu temu, svako će se složiti da ljudska rasa nema pravo da resurse Planete arči kao da će sutra, prekosutra biti Sudnji dan. Da sve bude još gore, ponajmanje ima pravo da to čini radi profita.
Godinama iz radoznalosti pratim šta rade naftne kompanije koje prave milijarde nemilosrdno trošeći Planetu. Oni koji ih poseduju ili njima upravljaju prave više para nego što će ikad za života moći da potroše.
Koliko im je dosta? Koliko ti megalomani moraju da poseduju i kontrolišu? Kakva šteta mora da se nanese pre nego što ih prosvetli tračak razuma? Da li će to biti kada ispod sebe budu imali mrtvu, ispražnjenu Planetu po kojoj vetar raznosi njihov, tada bezvredni novac? Hoće li i tada poricati svaku odgovornost?
Šta ćemo učiniti na planu bezbedne hrane suočeni sa kontroverznim biotehnologijama uključujući i genetski modifikovanu hranu? Zar njih ne vodi glad za profitom, a ne želja da se pomogne gladnima?
Davno sam, u Fort Mekmjuriju u kanadskoj Alberti, blizu arktičkog pojasa, obišao jedno nalazište naftnih škriljaca. Da nije bilo onih mamutskih kopača zemlje i gigantskih kipera, sve bi ličilo na neko naselje tragača za zlatom sa Divljeg zapada.
Eksploatacija nafte iz škriljaca – prirodne smese peska, vode i posebne forme nafte poznate kao bitumen – doskora je bila neprofitabilna jer se radi o skupom procesu rafinisanja.
Svi znamo da je Planeta energetski sve siromašnija, pa nema ničeg neobičnog što su desetine naftnih kompanija odskora okupirale kanadski sever.
Problem je što rafinisanje škriljaca proizvodi dva do četiri puta jači efekat staklene bašte od klasičnih rafinerija. Problem je i što je lokalno stanovništvo već počelo da prijavljuje neuobičajene oblike kancera.
Eko-sistem se narušava, ali biznismeni i moćne vlasti koje iza njih stoje ne odustaju od profita bez obzira na neprihvatljivu cenu koju plaćaju ljudi i Planeta.
Naftnom dolaru, evru ili dinaru preti da se pretvori u nemoralnu monetu ukoliko zaboravljaju na buduće generacije.
SAD prednjače u optužbama novih rastućih ekonomija koje koriste ogromne količine fosilnih goriva – onih koja emituju štetne gasove. Tvrde da Brazil, Rusija Indija i Kina, grupacija poznata kao BRIK, treba da uspore sopstveni razvoj kako bi se usaglasili sa ekološkim pretnjama.
Veoma problematična teza. Kao da se Zemljina atmosfera pokvarila preko noći. Kao da na njen probijeni ozonski omotač nisu uticali vekovi – na Zapadu. Kao da globalna temperatura nije povećana za jedan stepen od 1850. Gde se zbila prva industrijska revolucija? U Brazilu? Rusiji? Indiji? Kini?
Gledao sam u Esenu kako su Krupove čeličane posle decenija prljave eksploatacije zatvorene, a brda fabričkog šuta pozelenjena. Raj na Rajni. Ima li pravo bogata Evropa da zarad klime zabrani tuđi rast? Ili je obavezna da maksimalno učestvuje u čišćenju nanete štete?
Ako su globalizacija i komunikacije pretvorile svet u jedno selo, onda je jasno da niko od velikih svetskih klimatskih poremećaja ne može da se brani lokalno. Kisele kiše u Džibutiju kad-tad će doći do Evrope. Uništavanje eko-sistema po Amazoniji ili Goliji odraziće se u Africi ili Aziji.
Kažu sada da su klimatska istraživanja zapala u krizu poverenja. Pitaju koliko su zaista pouzdana predviđanja o globalnom zagrevanju i njegovim posledicama i da li će nastupiti kraj sveta ako temperatura poraste više od najčešće citiranog limita od dva stepena Celzijusa.
Fil Džons je do pre nekoliko meseci bio čovek sa zavidnom reputacijom šefa klimatskih istraživanja na Univerzitetu Istočna Anglija u Norviču, u Engleskoj. Uvažavan je kao ekspert i smatran za oca alarmantne krivulje globalne temperature koja raste zahvaljujući čoveku.
Danas je Džons u središtu „Klimagejta“. Internet je prepun optužbi na njegov račun, uključujući i pretnje smrću. Sve je počelo kada je objavio čuvenu statističku analizu koja pokazuje da se prosečna temperatura na Zemlji između 1975. i 1998. uvećavala za 0,166 stepeni Celzijusa po dekadi.
Onda su se pojavili hakeri koji su ušli u Džonsove privatne mejlove da bi došli do zaključka da on nije pouzdan naučnik već samo aktivista željan slave. Oni koji su oduvek mislili da je globalno zagrevanje globalna zavera sada su zadovoljni.
Ono što je počelo presretanjem Džonsovih mejlova – možda je zaista čovek samo bio željan slave – ugrožava čitavu naučnu disciplinu. U njenom središtu je elitna i uticajna naučna grupa poznata kao Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC).
Radeći za UN, naučnici okupljeni u IPCC, uključujući Fila Džonsa, pripremali su prognoze o efektima staklene bašte. Bez takvih izveštaja vlade država sveta ne bi bile umešane u užarene debate o veku trajanja nafte ili uglja, glavim emiterima štetnih gasova.
Ne bih da propustim da podsetim da je IPCC zajedno sa bivšim američkim potpredsednikom Al Gorom 2007. dobio Nobelovu nagradu za mir. Od tada je IPCC suočen sa dramatičnim padom.
Samo tri godine posle trijumfa, ispostavlja se račun na kome piše: problematičan rad i preterivanje. Uključujući spornu Džonsovu krivulju – predviđanja da će svi himalajski glečeri nestati do 2035. i da će doći do povećanja broja prirodnih katastrofa.
Morao je da interveniše generalni sekretar UN Ban Ki Mun imenujući koaliciju 15 nacionalnih akademija nauka da do ove jeseni ispitaju rad IPCC. Klimatolozi su naglo suočeni sa erozijom poverenja. Istraživanja su postala politizovana, gotovo na isti način kao i nuklearna fizika u vremenima hladnog rata. Teško da danas i jedna grana nauke poseduje takav politički naboj.
Kriza klimatologije – sasvim moguće izazvana u centrima finansijske moći – stiže u veoma nepovoljnom trenutku. Još od neuspeha klimatskog samita u Kopenhagenu prošlog decembra, politika zaštite ljudske sredine je u stanju šoka. Barak Obama je zamrznuo svoju inicijativu o novim zakonima na ovu temu. Nikola Sarkozi je odustao od „poreza na klimu“.
Pamtim onaj dramatičan apel predsednika Maldiva u Kopenhagenu. Sada Mohamed Mašid optužuje Amerikance da „dijaboličnim planom“ pokušavaju da od klimatologije naprave šaradu. Kao što „Srbijašume“ vođene profitom zaboravljaju da đacima Golije treba put kako bi ih autobus vodio do škola.
Ukoliko se prepustimo lovcima na profite, brzo ćemo izgubiti osećaj za ozbiljnost problema s kojim smo suočeni. Ovde i tamo.
Boško Jakšić
[objavljeno: 11/04/2010]
