Izvor: Blic, 06.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuvali smo pasulj u pozorištu
Kuvali smo pasulj u pozorištu
Dečje pozorište 'Boško Buha' ove godine obeležava pedeset godina postojanja. Trenutni položaj velikog pozorišta za male gledaoce, u godini kada ono obeležava pola veka postojanja, prvi čovek 'Buhe' komentariše ovako: 'Pozorište 'Boško Buha' postoji. Odnosno, postoji i danas posle pedeset godina i to je najznačajnija stvar ali i kompliment ljudima koji rade u pozorištu, kao i osnivaču koji ga na neki način izdržava. Jubilarna je godina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i namerno neću da pričam o problemima kojih ima kao i u svakom pozorištu u ovoj zemlji'.
Radićete uprkos svemu?
- Sada živimo i radimo zahvaljujući pomoći ljudi koji razumeju šta znači pozorište za decu. Pogrešno ih zovemo sponzorima, a u stvari to su darodavci, ktitori, pomagači, ljudi koji čuvaju ovo pozorište da se ne rasturi. Ako u jednoj polusezoni ili sezoni, ne izđemo sa novom predstavom, okrnjićemo svoj ansambl, svoj umetniči i duhovni kapital, rečju - smanjićemo zlatne rezerve duha.
Opšte je mišljenje da je 'Boško Buha' najbolje dečje pozorište u Jugoslaviji.
- Trudimo se da sledimo pravac ovog pozorišta naznačen od vremena Gite Predić-Nušić, kćerkeBranislava Nušića, koja je bila njegov prvi upravnik. Držimo se devize Stanislavskog: za decu treba raditi kao za odrasle, samo mnogo bolje. Svesni smo da je ovo pozorište, kao i sva ostala dečja pozorišta, škola pozorišne publike. Ponekad sam malo i dosadan ali to stalno ponavljam - ovde deca postaju vernici boginje Talije i čim izađu iz kratkih pantalona postaće redovni posetioci Ateljea ili Narodog pozorišta.
Imate li razumevanja za takve stavove od kolega iz pozorišta za odrasle?
- Svojevremeno, kada smo ostali bez sale, nažalost, i ja to moram da kažem, ni jedno pozorište nam nije dalo salu besplatno. Niko. Atelje nam je naplaćivao salu sedam hiljada dinara, a mi smo zarađivali tri i po hiljade, jer su cene naših karata znatno niže. Reč je o jednoj nesolidarnosti, kratkovidosti, koju kolege upravnici ne shavataju i ja bih im, da mogu, to maljem uterivao u glavu. Taman poginuli od toga.
Da li je moguće ponovno organizovati akciju sličnu onoj od pre nekoliko godina kada ste sami obnavljali zgradu pozorišta?
- U jednom trenutku, mislim da je tada gradonačelnik bio Nebojša Čović, dobili smo obećanje da će pozorište svakog meseca dobijatai novac za obnovu. Sami smo razrušili salu, ozidali kabine za tonca i majstora svetla i onda je nestalo para. Tada su glumci rekli - ajde da sami popravimo ono što znamo. Kuvali smo pasulj u pozorištu, družili se i radili. Pozorište je mehanizam koji se, kada shvati opasnost od uništenja, samoorganizuje i pruža otpor.
Otpor, koje vrste?
- Što se tiče politike i njene korelacije sa pozorištem za decu, ja sam tu vrlo određen. Mislim da politika u onom banalnom, dnevnom smislu, nema mesta u pozorištu za decu kao što ljudi koji rade za decu i sa decom, treba da se klone političarenja, ostrašćenog članstava u bilo kojoj stranci. Konvencija UN o pravima deteta, zahteva da se deca ne uvlače ni u kakve političke, ideološke, konfesione itd. zlopupotebe. Ostrašćeni učitelj koji pripada jednoj stranci neminovno, jer deca vole učitelje, utiče na decu ako tu svoju ostrašćenost pokazuje ne samo u učionici već na bilo kom mestu gde deca mogu da ga vide. Taj učitelj može da bude i najpošteniji u svojim namerama, on svejedno krši prava dece. Moje je mišljenje da u sukobu prava deteta sa pravom svakog čoveka na slobodno izražavanje lične volje, treba da pobedi interes dece.
Mislite da postoji način da se deca zaštite od ostrašćenosti?
- Ono što kod nas Srba relativizuje celu tu stvar jeste da smo mi uvek ostrašćeni. Naše je da se borimo protiv te ostrašćenosti, ali rezultati su uvek minimalni. U trenutku svoje najveće popularnosti na televiziji, ja sam napustio taj posao jer sam shvatio da što sam ja uspešniji, tim više trujem decu, više ih odvajam od prirode jer sede pred televizorom umesto da idu u prirodu. Što sam ja zanimljiviji na televiziji to sam štetniji za decu. To je bilo katastrofalno saznanje, ali ja sam do njega došao i napustio televiziju na vrhuncu popularnosti.
U kakvom su stanju vaša 'dečja prava'?
- Meni je milo što je moja knjiga, 'Bukvar dečjih prava' za koju sam 96. godine dobio UNESKO-vu nagradu i dalje aktuelna. Pre neki dan sam imao sastanak sa predstavnicima švedske organizacije 'Save the children' koji su dali pare za štampanje 'Bukvara' na ciganskom jeziku. To znači da se ideja o dečjim pravimo širi preko 'Bukvara'. Deca već mašu Mrgudom i Doktorom za probleme u lica učitelja i roditelja, deca, pa i odrasli, prepoznaju Mrgude i Doktore za probleme na ulici, u školi, kod kuće. Ja sam prosto naprosto ponosan što mi je palo na pamet da tu knjigu uradim na taj način, makar koliko me prijatelji zvali dečjim fundamentalistom. Na kraju krajeva ja to i jesam. Željko Jovanović
