Izvor: Politika, 04.Okt.2012, 13:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kusturica u porođajnoj sali
Ili: kako izgleda porođaj u Nemačkoj
Došao je i taj dan ... dan mog porođaja, dan kada ću konačno ugledati to malo stvorenje koje je živelo u meni celih 9 meseci. Šesti oktobar 2006. predviđeni termin za porođaj. Ustala sam kao i uvek i očekivala da se desi nesto što će ukazivati da krenem u bolnicu... da dobijem bolove, da mi pukne vodenjak, ili šta već... međutim ništa se nije dešavalo, osećala sam se normalno kao i predhodnih dana. Da ne bih sve prepuštala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slučaju, spakovala sam stvari i otišla u bolnicu u koju sam se već ranije prijavila, i rekoh da sam došla da se porodim jer mi je termin.
Pogleda me ona sestra, stavi me odmah na aparat za pritisak, pa za merenje otkucaja srca kod bebe, i reče: Pa vi gospođo još nemate bolove!.. Najbolje da odete do kuće do sutra, pa opet da dođete.
Odgovorih joj da mi ne pada napamet da se šetkam tamo amo, noćila kod kuće ili u bolnici sasvim je svejedno. Naravno, nisu smeli da me odbiju. Odveli su me u sobu u kojoj ću da prespavam. Ja sama u sobi, jedan krevet, kupatilo, televizor i telefon, kao u hotelu, prosto nisam mogla a da ne uporedim sa bolnicama u Srbiji gde u jednoj sobi leži po 8 žena, a o televizoru i telefonu da i ne govorim. Pošto sam prenoćila, ujutru rano su me odveli u salu za porođaj. Zamišljala sam tu salu nekako hladno i ledeno sa metalnim stolom i plavim zidovima. Međjutim, bila sam prijatno iznenađjena kada sam videla da je to jedna mala topla soba, sa pastelnim žutim bojama i udobnim krevetom. Babica me je odmah pitala da li imam posebnu muzičku želju ili da mi pusti radio? Rekoh spontano, ma može i radio.. mislim se zar je bitno, sad razmišljam o porođaju, nije mi baš do muzike.
Dok sam ležala i čekala da dobijem bolove, došla je babica koja se predstavila kao Laura. Rekla je da je ona zadužena za mene. Laura, tamnijeg tena, izuzetno slatkog lica, sa dugom loknastom braon kosom - odmah sam pomislila da dolazi negde iz Južne Amerike, ili neke egzotične zemlje. Neverovatno prijatna i vesela, koketnog stava, i jako mlada. Upitah je odakle je, ona reče iz Južne Nemačke ...iskreno malo sam bila razočarana odgovorom, ali tim više sam bila iznenađena.Upita ona mene odakle sam ja - rekoh iz Srbije! Velike oči joj postadoše još veće i razvuče joj se osmeh na licu: „Jao,pa ja sam zaljubljena u Emira Kusturicu!Ja njega obožavam, gledala sam sve njegove filmove.“
U tom trenutku, počinju bolovi, sve jači i jači. Laura i dalje priča o Kusti sa raširenim očima punim uzbuđenja, a meni oči samo što ne ispadnu od bolova. Da da, rekoh u pauzi između naleta bola, Kusta je baš dobar. U tom Laura poče da nabraja Kustine filmove i muziku iz njegovih filmova, dok se ja grčim i preznojavam od bola, pa joj dobacih kroz stisnute zube, da će čim se porodim dobiti CD sa muzikom iz njegovih filmova, samo da prestane (mislim se u sebi) o Kusti da priča i da učini nešto kako se ne bih raspala.
Posle nebrojeno sati,Laura je uspela da me porodi. Dobila sam preslatku devojčicu. Odmah se pojavi neko od osoblja sa fotoaparatom, slikaše me onako sa bebom u naručju, zalepiše sliku na jednu kartu i Laura napisa ispod slike: „Mom porođaju su pomogli Laura, tata i Kusta :)“
Katarina Marković, Hamburg, Nemačka
objavljeno: 04.10.2012.
