Izvor: Politika, 30.Mar.2012, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura bez mladih, mladi bez kulture
Škola nije samo nastava, ona treba da bude mesto razvoja najrazličitijih kreativnih interesovanja mladih
Kao i svako anketno istraživanje, bez obzira na svoju obuhvatnost, tako i ovo stavlja čitaoce i komentatore pred mnoge nedoumice u interpretaciji rezultata. U ovom slučaju osvrnuću se samo na rezultate ispitivanja srednjoškolaca. Oni pokazuju da oko dve trećine mladih ne učestvuje u institucionalnoj kulturnoj potrošnji, a da samo manje od deset odsto praktikuje razne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oblike samostvaralaštva. U svim vrstama ovakvih anketnih istraživanja pokazuje se da postoje dve osnovne prepreke za intenzivnije učešće u kulturnim delatnostima: novac i vreme. Veoma je zanimljivo, ali i neočekivano da ova dva faktora nemaju odlučujuću ulogu kod opredeljivanja mladih za participaciju u kulturnoj sferi. Kao što su istraživači i ukazali, mladi mogu da izdvoje sumu ispod dve hiljade dinara mesečno za ove potrebe, a to je dovoljno bar za nekoliko mesečnih izlazaka u kulturne institucije, mada su mnoge kulturne priredbe besplatne. Nije to ni nedostatak vremena, jer više od polovine ima tri sata i više, a čak 17 odsto izjavljuje da ima više od pet sati slobodnog vremena. To je zaista više nego dovoljno za razne vrste kulturnih aktivnosti. Međutim, odgovori pokazuju da se to slobodno vreme najčešće koristi za gledanje TV-a i slušanje muzike, sport (i rekreaciju) i korišćenje kompjutera. Ovome treba dodati i posećivanje klubova koje se pojavljuje kao jedna od veoma čestih aktivnosti mladih.
Ako sumiramo ove činjenice, onda se pokazuje da mladi najveći deo svog slobodnog vremena provode u dokolici, provodu i razonodi, što je svakako pasivniji oblik provođenja slobodnog vremena koji ne razvija ili nedovoljno razvija intelektualne, vrednosne i moralne potencijale i interesovanja, te u tom smislu vrlo negativno utiče na formiranje ličnosti mladih u celini. I upravo ovde dolazimo do glavnog razloga ovako niske participacije, kako u institucionalnoj tako i vaninstitucionalnoj potrošnji, ali i kulturnom stvaralaštvu. To je nedostatak interesovanja. Oko dve trećine ispitanika je nezainteresovano za bilo koje vidove kulturne potrošnje, a samo ispod deset odsto praktikuje neke vidove kulturnog samostvaralaštva. Na osnovu ovoga možemo da zaključimo da neosmišljeno, pasivno, provođenje slobodnog vremena koje se svodi na dokoličenje i zabavu zapravo ubija inicijativu i interesovanje kod mladih za ciljane, zahtevnije, osmišljenije kulturne aktivnosti i potrebe. Ko je glavni krivac, ili ko su glavni krivci za ovakav odnos mladih prema kulturi? Iako autori to nisu istraživali direktno, zaključci se mogu izvući iz nekih indirektnih odgovora. Naime, na pitanje ko treba najpre da pomogne u rešavanju problema mladih (narkomanija, alkoholizam i nasilništvo, tri problema koje su ispitanici naveli kao glavne), oni najpre i najviše očekuju pomoć od roditelja. Ovde je veoma zanimljivo da mladi ne vide kao problem to što svoje slobodno vreme troše tako neproduktivno, to jest bukvalno ga ,,utucavaju” na besplodne aktivnosti ili čak neaktivnosti,
već u prvi plan ističu posledice odsustva kulturnih doživljaja iz svog života. Drugo pitanje koje ukupni nalazi otvaraju jeste pitanje školstva i obrazovanja. Roditelji sigurno mogu biti inicijatori većeg učešća u kulturi za jedan manji, da ne kažemo elitni deo, mada ni u tom slučaju njihov uticaj ne mora biti određujući. Kultura vršnjaka je mnogo snažniji faktor. Ali škola bi morala apsolutno da zauzme mnogo veći deo slobodnog vremena mladih kroz takozvane vannastavne i aktivnosti. Škola nije nastava od četiri ili osam sati, ona treba da bude mnogo više mesto razvoja najrazličitijih kreativnih interesovanja, aktivnosti i potreba mladih. Škola tu funkciju danas ne ispunjava, a posledica toga je ovo što imamo: nezainteresovanost, kulturno siromaštvo i vandalizam mladih. Bilo bi uputno da naše obrazovne vlasti pogledaju koliko su mladi u drugim zemljama (evropskim, pa i neevropskim) zauzeti u svom slobodnom vremenu različitim osmišljenim aktivnostima i koliko u tome svemu participiraju škole i nastavnici. I drugo: naše kulturne ustanove morale bi da prekinu sa svojom nezainteresovanošću za razvijanje kulturnih potreba stanovništva, a posebno mladih. Dobar primer za to jeste posećivanje muzeja i galerija: prema ovoj anketi, čak 80 odsto mladih je izjavilo da je potpuno nezainteresovano za ove institucije. Ali pogledajmo brojeve tokom akcije ,,Noć muzeja”, kada pretežno mladi čekaju po nekoliko sati u redovima za neke postavke! Ali od jedne noći se ne stvara kontinuirani kulturni interes i potreba!
*Redovni profesor univerziteta (u penziji)
Anđelka Milić
objavljeno: 31.03.2012
