Izvor: Politika, 20.Jun.2015, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krstaški pohod pape Franje protiv klimatskih promena
Bogate zemlje truju siromašne, ocenio je poglavar Vatikana ponavljajući i antiliberalne stavove, poput onog da je zaštita prirode nespojiva s pravdanjem abortusa
Nije nikakvo iznenađenje, mada se ekologijom crkva obično ne bavi, to što je papa Franjo sastavio encikliku o klimatskim promenama, jer on često govori da posledice bespoštedne eksploatacije prirode predstavljaju jedan od najvećih izazova našeg doba. Još manje je čudno to što je poglavar Svete stolice – za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razliku od naučnika, koji se klone moralnih razmatranja da ne bi kompromitovali svoju objektivnost – klimatskim promenama našao uzrok u čovekovoj grešnosti, a posledice prepoznao u opštoj patnji, naročito najsiromašnijih, kojima bogati i moćni dolaze glave i svojim nasrtajima na životnu sredinu.
Ipak, svet je uzbuđen zbog Franjine enciklike „Slava tebi” na čitave 192 stranice. Pažnju je papa svakako i hteo da privuče birajući upravo klimatske promene za temu svoje prve enciklike, što je najviša forma poslanice, naglasivši kako ne očekuje samo da je biskupi i sveštenici predstave u svojim crkvama na propovedi ove nedelje već i da svi ljudi preduzmu nešto kako bi sprečili opasnosti na koje ona ukazuje. Za mnoge desničare, pre svega američke, koji su načelno podozriviji prema nauci nego Rimokatolička crkva iz vremena kada je spalila Đordana Bruna, izgleda da je, prema njihovim komentarima, opasno to što se papa meša u naučna pitanja – za koja oni obično vrhovne arbitre traže u velikim korporacijama, čiji šefovi za prirodu haju samo koliko iz nje mogu crpeti profit. Ni svi biskupi, nezvanično, takođe nisu ovaj tekst pape, po dogmi nepogrešivog, doživeli kao projavljenje reči božje.
U enciklici, mereno i naučnim standardima i učenjem crkve, nema ničega prevratničkog. Revolucionarno je samo to što je papa pokazao da jedan posvećeni vernik može verovati i u to da čovek izaziva klimatske promene. Oko tog pitanja, budući da je malo ko dovoljno stručno potkovan za njega, mahom se opredeljuje prema političkim sklonostima. Progresivci podržavaju takvu tezu jer je ona „in”, dok konzervativci neće ni da čuju za još jednu tiradu o tome da ljudi – to jest pošteni industrijalci koji stvaraju radna mesta za levičarske lezileboviće i agitatore – mogu da pokvare prirodu i sve ono što je stvorio Svevišnji.
Prekoračujući taj jaz, papa Franjo se neminovno izložio kritikama s obe strane. I ranije, kada je govorio o društvenim pitanjima, za jedne je bio kukavičje jaje koje je Karl Marks podmetnuo na Svetu stolicu, za druge slatkorečivi reakcionar, možda dobronameran, ali nesposoban da nadraste ograničenja katoličkog katehizisa.
Donekle je radikalno i to što poglavar Vatikana nije ostavio mesta sumnji da je klimatske promene izazvao čovek, što je tvrdnja koju ni Ujedinjene nacije u izveštaju iz 2013. godine nisu apsolutno podržale, već su ocenile da iza nje stoji verovatnoća od 95 odsto. Papa, koji je na studijama izučavao i hemiju, mada nije diplomirao iz tog predmeta, bio je i konkretniji od pukog svaljivanja krivice na čoveka, prozivajući emisije gasova staklene bašte i govoreći o zagađenju, kvalitetu vode i nestajanju vrsta. Još određenije, Franjo je pre svega ocrnio najbogatije, visoko industrijalizovane države za prekomernu eksploataciju prirode, koja najveći teret baca na siromašne zemlje, čiji su žitelji time osuđeni na život u nezdravoj sredini ili na neizvesno izbeglištvo.
U tom saosećanju prema nemoćnima je i kopča naučne teorije o klimatskim promenama i hrišćanskog nauka. Poreklom Argentinac, papa se svojim očima uverio u to da Latinska Amerika, uz Afriku, najviše pati zbog uništenja životne sredine, za koje su velikim delom krive i međunarodne korporacije koje tu dolaze po resurse, ne nailazeći na otpor vlada, srećnih što će dobiti barem nešto novca, naravno – nedovoljno da bi sanirale ekološku degradaciju. Na ta dva regiona Vatikan obraća naročitu pažnju jer u njima živi 56 odsto svih katolika na svetu.
Da nije „promenio veru” i preobrazio se u punokrvnog liberala, papa Franjo je pokazao time što je za klimatske promene okrivio individualizam, koji je poistovetio sa neobaziranjem na potrebe drugih. Progresivce je morao razočarati napomenom da svetost života podrazumeva da je zaštita prirode nespojiva s pravdanjem abortusa. Za liberale je svakako previše i to što se opet ostrvio na slobodno tržište i slepo pouzdanje u tehnologiju kao rešenje za ekološke probleme izazvane njenim korišćenjem. U tom smislu je, što se verovatno neće svideti ni svim ekolozima, napao i trgovinu kvotama za emisije gasova staklene bašte. Prema tom sistemu, nakon što se odredi ukupna količina tih gasova koje svet može ispustiti u atmosferu, a da ne podigne temperaturu i dovede do suša, poplava i zemljotresa, svaka zemlja dobija svoju kvotu. Ako želi da emituje više gasova, mora kupiti deo kvote od druge države kako se zbir ne bi promenio. O toj trgovini će se UN dogovarati na samitu u Parizu u decembru.
Ukorenjenost svoje enciklike u hrišćanstvo vatikanski poglavar je naznačio već i uvodnim citatima Svetog Franje Asiškog, po kojem je uzeo svoje papsko ime jer je ovaj voleo siromašne i sve što je Bog stvorio, uključujući i životinje, kojima je takođe propovedao, uveren da su i one braća i sestre čoveka. Kada je rekao Adamu da vlada svetom, naglašava papa ustajući protiv „tiranskog antropocentrizma”, Bog nije čoveku dao dozvolu da zloupotrebljava ostala živa bića, već mu je naredio da ih čuva.
Takođe se Franjo u svom tekstu pozvao na reči prethodnika, Jovana Pavla Drugog i Benedikta Šesnaestog, kojeg su zvali i „zeleni papa” zbog toga što je takođe upozoravao na klimatske promene, zalagao se za obnovljive izvore energije i čak naručio vozilo na električni pogon za čuveni „papamobil”, kako bi trošio što manje ekološki štetnog goriva. Citirao je i sufijskog mistika Alija el Havasa i patrijarha vaseljenskog Vartolomeja, koji mu je već uzvratio kompliment pohvalno se izrazivši o njegovoj enciklici.
