Izvor: Politika, 01.Apr.2010, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krivica nije opravdanje za ugrožena prava
Država može nekoj osobi umanjiti spektar dostupnih sloboda i prava, ali isključivo odlukom nadležnog organa, na način i u meri propisanoj zakonom. Zato ,,lišenje slobode” treba shvatiti samo kao ograničenje pojedinih, konkretnih sloboda i prava, u manjoj ili većoj meri, a ne kao potpuno oduzimanje celokupnog korpusa slobode.
Uprkos tome što predviđa institut „lišenja slobode”, Ustav Republike Srbije u Osnovnim načelima o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pominje samo mogućnost da se zakonom „ograniče” prava i slobode, i propisuje da se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati.
Ukazujem i na problem da se u potvrđenim međunarodnim ugovorima pod „persons deprived of liberty” („osobe lišene slobode”) ne smatraju samo osobe na izvršenju kazne zatvora i pritvorenici, koji su tradicionalno obuhvaćeni ovim pojmom. Opšteprihvaćeno je, naime, da u krug tih osoba ulaze i sve ostale osobe koje su zbog zdravstvenog ili materijalnog stanja i drugih okolnosti primorane na boravak, odnosno zadržane su u takozvanim totalnim ustanovama (specijalne bolnice, ustanove za smeštaj osoba sa invaliditetom i mentalnim teškoćama itd.).
Uprkos „lišenju slobode” što čine državni organi, „osobe lišene slobode” raspolažu nizom prava i sloboda koji im nisu oduzeti pojedinačnim aktom, te je država dužna da poštuje i štiti sve slobode i prava koja im tim aktom nisu oduzeta.
Osobe lišene slobode imaju pravo na poštovanje njihovih neotuđivih ljudskih prava i sloboda. One zadržavaju sva prava koja im nisu oduzeta odlukom o ograničenju njihovih sloboda i prava, na osnovu kojih su ih državni organi i zadržali. Ograničenja prava za te osobe treba da budu minimalna, neophodna i srazmerna legitimnom cilju zbog kog su donetom odlukom nametnuta. Životni uslovi koji ugrožavaju njihova ljudska prava ne mogu se opravdavati nedostatkom materijalnih sredstava, njihovom krivicom za izvršeno delo ili bilo kojom drugom okolnošću. Život u institucijama u kojima su te osobe zadržane treba da bude što je moguće bliži dobrim stranama života u zajednici, kao i da omogući njihovu naknadnu integraciju u tzv. slobodno društvo.
Zaključak je mnogobrojnih subjekata koji kontrolišu zakonitost i pravilnost rada ustanova, odnosno poštovanje prava osoba lišenih slobode da u Srbiji ne postoji tortura kao institucionalna, sistemska pojava. Prisutne su samo pojedinačne pojave surovog postupanja. Međutim, opšti uslovi smeštaja osoba lišenih slobode, u najvećoj meri kao posledica prenaseljenosti ustanova, mogu se označiti kao nehumani i ponižavajući.
Nepostojanje potrebnih smeštajnih kapaciteta zatvorskog sistema u Srbiji neposredno utiče na bitne nedostatke u smeštaju, higijeni, zdravstvenoj zaštiti, bezbednosti, ishrani i drugim segmentima života osoba na izdržavanju kazne zatvora i u pritvoru. Procenjuje se da je ukupni kapacitet svih zatvora u Srbiji za oko sedam hiljada osoba, a u zatvorima Srbije smešteno ih je oko 11.500. Česti su slučajevi da su kreveti na „tri sprata”, a da u brojnim spavaonicama u kojima nema mesta da se unese krevet, osobe spavaju na podu. Trebalo bi bez odlaganja pristupiti intenzivnoj izgradnji novih zatvorskih kapaciteta. Jer gradnja zatvora u Srbiji ne predstavlja samo „gradnju novih objekata” već stvaranje neophodnog prostora za smeštaj postojećeg broja osoba, shodno domaćim propisima i međunarodnim standardima.
S druge strane, u Srbiji postoje nedopustivo velike socijalne i zdravstvene ustanove totalnog tipa. U tako glomaznim ustanovama uopšte nije moguće adekvatno zadovoljiti potrebe onih koji su u njima smešteni. Moramo, nažalost, konstatovati da je odlazak u takve institucije većinom kao kupovina karte u jednom pravcu...
Zamenik zaštitnika građana
Miloš Janković
[objavljeno: 01/04/2010]
.jpg)
