Izvor: Vostok.rs, 20.Nov.2012, 15:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krivi kao narod. Koliko će još živeti antisrbizam?
20.11.2012. -
Poslednji rat na Balkanu završen je pre više od deset godina. Ipak fenomen pod nazivom satanizacija Srba ili antisrbizam živi do danas na svim nivoima. U medijima, kada voditelj naziva Srbe prokletim svinjama i mentalno zaostalim. U umetnosti, kada u filmu holivudske herojske majke dobri i žrtve mogu da budu samo bosanski muslimani. U politici, kada gospodin Ahtisari izjavljuje da su Srbi krivi kao narod. Sve to su primeri poslednjih godina. I posebno je bolno kada izdaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << čak i svoji. Kako tumačiti, na primer, saopštenje u jednom srpskom izdanju koje je nazvalo dan sećanja na srpske žrtve u Podrinju „feštom“, suprostavivši im žalost muslimana?
Sve ove primere uzeli smo sa sajta Međunarodna inicijativa za praćenje antisrbizma, čiji osnivač, profesor Andrej Fajgelj iz Novog Sada danas učestvuje u našem okruglom stolu. I predstavljamo drugog učesnika – vodećeg ruskog balkanologa, profesora Jelenu Guskovu, rukovodioca centra za poručavanje savremene balkanske krize na Institutu za slavistiku RAN.
Jelena Guskova: Ozbiljno smo se suočili sa ovim pojavama negde početkom 90-ih godina, i ja bih okarakterisala antisrbizam kao metodiku koja je bila neophodna radi razaranja tako velike, jake, multinacionalne države kao što je bila Jugoslavija. Ako se ne udari po nacionalnim odnosima, ako se ne nađu tu neki tobožnji koreni postojećeg antagonizma, tada je teško razbiti takvu državu. Ovaj antisrbizam, kao i drugi postupci, odigrao je vrlo važnu ulogu. Kada je kriza tek započela, vrlo malo je ljudi shatilo u čemu je tamo suština, zato je vrlo zgodno bilo izbacivati parole, ljudi su ih iz neznanja prihvatili, a novinari ih proširili po čitavom svetu.
Sa ukorenjenom tradicijom se i bori Međunarodna inicijativa za praćenje antisrbizma. Ona je aktivno prisutna u društvenim mrežama i pruža mogućnost svakome da saopštava o diskriminaciji. Sada u delatnosti Inicijative učestvuje više od sto osoba koje su pisale članke, slale važne podatke, prevodile tekstove. Gospodine Fajgelj, recite molim vas kako se pojavila vaša organizacija.
Andrej Fajgelj: U oktobru 2011.godine je španska međunarodna televizija Televisión Española objavila reportažu o jednom zločincu iz Drugog svetskog rata sa područja Balkana. On je bio visoki funkcioner Nezavisne države Hrvatske, zadužen za koncentracione logore u kojima su masovno istrebljivani Srbi, Jevreji, Romi i drugi koje je taj surovi režim smatrao nepodobnim. Međutim, deo reportaže koja je trajala recimo 18 minuta, je bio posvećen samom najstrašnijem koncentracionom logoru i jedinom u Evropi kojim nisu upravljali Nacisti- a to je Jasenovac. Tamo se eksplicitno nabrajaju žrtve Jasenovca- a Srbi koji su bili najbrojnije žrtve i zbog kojih je u neku ruku logor i osnovan i postavljena čitava ta mašinerija za ubijanje, bili su izpostavljeni iz spiska žrtava.
Tu sam emisiju slučajno gledao i bio sam zaista šokiran. Reportažu je radila žena koja je dobro upoznata sa celom situacijom i ranije je, 90.-tih godina izveštavala iz ratova na Balkanu. To izostavljanje Srba iz spiska žrtava je gotovo kao napraviti reportažu o Aušvicu, nabrajati ko je u tom logoru ubijan i izostaviti Jevreje.
Potom je krenula jedna inicijativa koja se vremenom uvećavala. Uspeli smo da dobijemo izvinjenje i ispravku televizije. To je bila prva ispravka nekog velikog medija i prvo izvinjenje upućeno srpskom narodu u periodu od 20 godina koji je inače bio obeležen sličnim materijalnim greškama na štetu srpskog naroda.
Kada smo već pomenuli tih poslednjih 20 godina, gospođo Guskova, navedite nekoliko primera antisrpskog odnosa s početka 90-ih.
Jelena Guskova: Sećam se kako se komisija EU kretala po Hrvatskoj i skupljala informacije o međunacionalnim odnosima. Ulazeći u hrvatska sela, oni su se bukvalno rastvarali u narodnoj masi, aktivno su beležili šta govore Hrvati. Ali pri tome su se trudili da zaobilaze srpska sela. Znam takav slučaj kada su Srbi blokirali puteve i naterali komisiju da ih sasluša, čak su im pokazali film o ubistvima Srba 91. godine. Ali komisija je rekla da je to ne zanima. Kada sam radila u Plavim šlemovima, jedan vojni posmatrač mi je rekao kako su oni slali svojoj komandi izveštaje – ko se i kako ponaša za vreme primirja. I ako su oni tokom noći snimali da se sa muslimanske strane pucalo 15 puta, a sa srpske ni jednom, rukovodstvo nije verovalo u ove cifre, predlagalo je da ih promene, i posle nekoliko instanci kada su cifre dolazile do visoke komande, ispostavilo se da su tamo Srbi pucali 14 puta, a muslimani jednom.
Gospodine Fajgelj, da li možemo da vas zamolimo da definišete pojam antisrbizam?
Andrej Fajgelj: Prva definicija antisrbizma je da je to negativna predrasuda. A same predrasude definišemo kao iracionalne i duboko ukorenjene misli i ubeđenja. One se neće ispraviti stvarnošću. To nije predrasuda do koje je veliki broj pojedinaca došao ličnim iskustvom. Antisrbizam je nastao kao ratna propaganda protiv Srba. Primetite ovde jednu stvar - protiv Srba, znači, ne protiv Miloševića, ne protiv političkih garnitura, ne protiv korumpiranih lidera... nego protiv celog jednog naroda. To je nešto što je bez presedana u skorijoj istoriji.
Gospođo Guskova, a zašto upravo antisrbizam? Zašto ne antihrvatizam, antialbanizam, i slično?
Jelena Guskova: Hajde odmah da postavimo pitanje zašto je bilo potrebno rušiti Jugoslaviju? Zato što je ona bila vrlo jaka država, jednostavo se setimo da je 1990. imala četvrtu po moći armiju u Evropi. I realizaciji globalističkih ciljeva takva zemlja je smetala. A sada da postavimo pitanje ko je bio najjača nacija u Jugoslaviji, ona koja se uvek suprotstavljala svom porobljavanju – to su naravno bili Srbi. Zato su oni nastradali.
Postoji vrlo dobar primer u knjizi iz edicije Dvadeseti vek u fotografijama, gde naravno, nije dospela kolona srpskih izbeglica iz Krajine, ali je dospela fotografija Albanca koji je poginuo u akcijama protesta portiv ukidanja autonomije Kosova. U šta se pretvorio 2008. godine ovaj politički antisrbizam u pogledu Kosova, mi svi odlično znamo... Gospođo Guskova, dajemo vam reč:
Jelena Guskova: Odradili su dobro, pustivši lažnu tezu o tome da je 1990. rukovodstvo zemlje lišilo autonomije Kosovo i Metohiju. To nije istina, prosto je bio umanjen nivo autonomije koji je pre toga približavao pokrajinu nivou republike. Kosovo je imalo mougćnosti da vodi samostalnu spoljnopolitičku i spoljnoekonomsku delatnost i da utiče na donošenje odluka na nivou čitave zljme, i ove funkcije su bile umanjene. Sa tim lažnim tezama, pod zastavom srpske krivice, počele su početkom 90-ih da se objedinjavaju mnoge zemlje u borbi za nezavisnost Kosova. Ipak Amerikancima nije pošlo za rukom da realizuju svoj proejkat nezavisnosti Kosova do kraja: već više od četiri godine pokrajina ne može da dobije svoje mesto u UN, blokiran je proces pune nezavisnosti, postepeno odstupa i mit o krivici Srba. Mi smo objavili četiri toma dokumenata Albanski faktor u razvoju krize na teritoriji bivše Jugoslavije. Iz njih se odlično vidi da su od 1878. godine Albanci postavili sebi zadatak da ujedine teritorije sa albanskom većinom. Ka tom cilju se sada približavaju, i sada čovečanstvo shvata koji se ciljevi realizuju i da su oni usmereni ne toliko protiv Srba, koliko radi rešavanja globalnijih zadataka.
U stvari, naravno, poslednjih godina, tačnije posle 2008., antisrbizam, ako dopustite, popušta, tačnije ne dovodi do nekih globalnih političkih promena. Ali kako je sasvim tačno istakao gospodin Fajgelj, ostaje na nivou predrasuda. Sada deluje metodika koju je vrlo tačno opisao čuveni ruski naučnik Sergej Kara-Murza: ako neprekidno i dugo smeštate reč „Srbin“ u negativni kontekst (porosto uključite u opis strašne događaje i opkoljene neprijatnim epitetima), televizijska publika, nezavisno do njihovog stava, počinje uporno da ne podnosi Srbe. I o jednom takvom, prilično nedavnom slučaju, zamolićemo sada da ispriča Andrej Fajgelj – o vestima iz stranih vesti da je neki Srbin ubio suprugu. Upravo Inicijativa za praćenje operativno je ukazala izdanju na to da je on bio Albanac. Popravka je bila uneta. Gospodine Fajgelj, to je takođe antisrbizam?
Andrej Fajgelj: Na Balkanu nacionalnost se tiče etničke pripadnosti. Znači, kad se kaže da je čovek Srbin, on je Srbin zato što su mu otac i majka Srbi, a ne zato što je državljanin zemlje Srbije. U Zapadnoj Evropi je drugačije. Tamo je čovek Nemac zato što ima nemačko državljanstvo. U Nemačkoj je, doduše, malo drukčije. Ali, recimo, naročito u Francuskoj: čovek je Francuz zato što ima francusko državljanstvo. A on može da bude Srbin, Marokanac, Poljak, Rus, bilo šta. E sada, mediji koriste tu dvosmislenost u terminologiji, ali nekako uvek na štetu Srba. Recimo, nedavno je u Francuskoj jedan srpski igrač bio optužen za korupciju. Dok je bio šampion, on je uvek bio Francuz. Kad je bio umešan u korupciju, odjednom je u medijima postao Srbin. Onda, ima više primera sa Albancima sa Kosova, koji imaju srpska državljanstva i borave u Švajcarskoj, u Belgiji, u Nemačkoj, u Francuskoj, borave sa srpskim pasošima. Ima nekoliko primera da su oni bili umešani u zločine, ili uhapšeni, i da se u medijima objavilo: „Srbin uhapšen“, „Srbin izbo nožem“, „Srbin ubio“, i tako dalje. Znači, oni imaju dvostruke aršine. A zašto ja mislim da je to ipak antisrbizam? Zato što u sličnim slučajevima se izbegava objavljivanje nacionalnosti, upravo da bi se sprečilo građenje predrasuda. Kad, recimo, neko ko je Arapin ili je muslimanske vere izvrši neki zločin, ako kažete, „Arapin ili musliman izvršio zločin“, to je neka vrsta rasizma. Međutim, eto, za Srbe se to radi.
Na kraju najvažnije pitanje ekspertima. Kako se boriti protiv antisrbizma, koliko je moguća pobeda? Gospodine Fajgelj, da čujemo vaše mišljenje?
Andrej Fajgelj: Kad smo bili na Kosovu bilo je nekoliko incidenata. Recimo, kad su pripadnici NATO snaga reda pucali i bojevom municijom teško ranili i doveli u životnu opasnost nenaoružanog čoveka. Dobar, inače, fin, pobožan čovek. Mi smo ga upoznali – miran, ne bi mrava zgazio. On je izašao pred demonstrante, okrenuo se leđima vojnicima i smirivao mlade koji su bili malo agresivniji, gađali kamenjem oklopna vozila i tako. I oni su ga sa leđa pogodili, on je jedva ostao živ. Mi smo išli tamo da izučimo, kako je moguće da se tako nešto dešava u Evropi 21. veka. I ono što nas je šokiralo je pre svega da ljudi pucaju. Znači, snage reda, oni koji su zaduženi za čuvanje reda, bez ikakvog razloga pucaju na ljude kao na životinje. Ali isto tako nas je šokiralo da se kosovski Srbi zaista ponašaju kao životinje u jednom aspektu borbe za svoja prava. Jer broj tužbi i žalbi sudovima, medijima, nadležnim ustanovama, koje su Srbi uputili je jednak kao broj tužbi koje su, ne znam, divlji veprovi uputili protiv lovaca – nula! Recimo, vojnici koji su pucali na njih su iz nemačkog odreda Kfora. Znači, nisu se žalili ni komandi, ni nemačkoj državi, ni nemačkim sudovima, ni nemačkim medijima, ni Evropskom sudu za ljudska prava, ni... Prosto, na ljude pucaju, ubijaju ih, a ljudi ćute. Mislimo da se antisrbizam može pobediti, ali se mora boriti protiv njega..
Gospođo Guskova, šta vi mislite tim povodom?
Jelena Guskova: Ova borba nikako se ne sme napuštati. Mi kao naučnici bavimo se ovim radom stalno – putem objavljivanja dokumenata, izlaganja, analize sitaucije. I vrlo je važno da postoje odgovarajuće društvene organizacije. Uopšte uzev sa time je u Srbiji loše. Sećam se da je početkom 90-ih bilo nekoliko društvenih organizacija koje su sklanjale dokumenta o srpskim žrtvama za vreme balkanskih ratova, ali ih je zatim država zatvorila. Postojao je specijalni muzej, zatvoren je. Uopšte za srpski mentalitet karakteristična je jedna pojava – oni često priznaju svoju krivicu, busaju se u grudi, kažu da su krivi, mada kada bi se bolje proučilo pitanje videlo bi se šta je dešavalo u stvari. Za vreme Tadića uvek sam se čudila kao da on sam ne zna šta se dešavalo u vreme sukoba 90-ih godina, pošto se klanjao, priznavao krivicu Srba za mnoga zlodela, koja nisu izvršili. Istoričari i društvene organizacije treba da budućim generacijama ostave istinu o tome šta se dešavalo na Balkanu, inače će one čitati i proučavati onu laž koja se širila tokom 90-ih.
Timur Blohin, Jovana Vukotić,
Izvor: Glas Rusije, foto: SXC.hu
