Izvor: Blic, 22.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Krive Drine' istorije
'Krive Drine' istorije
Istina se ne može večno skrivati. Osnovni cilj istorika jeste da dođe do istine, a najviši domet u njegovom poslu jeste njeno saopštavanje. Ovo je, ukratko, razlog objavljivanja nove knjige prof. Radoša Ljušića, intrigantnog naslova, 'Angažovana istoriografija', a još više podnaslova 'Zašto moraš da se svađaš', u izdanju 'Narodne knjige'. Radoš Ljušić važi za istoričara koji piše lako, a misli oštro. Neki tvrde sa puno strasti. Drugi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da ne ide niz dlaku ni mrtvima, ni živima.
Kažete da, kad autor zavoli temu kojom se bavi ili ličnost čiju biografiju piše, zapada u blagu dozu neobjektivnosti. Da li ste vi sebe uhvatili u neobjektivnosti pišući o Obrenovićima i Karađorđevićima?
- Da. U časovima rada, zanet brojnim dokumentima i literaturom, koja je često neobjektivna kada su u pitanju pomenute dve srbijanske dinastije, istraživač katkad upadne u mrežu neobjektivnih mišljenja i jednosmernih izvora. Vrlina je u tome da to shvatite i da se korigujete pre nego što vaš rukopis bude objavljen. Neobjektivnost najčešće prati prelomne događaje i događaje koji su tzv. crna tačka u biografiji ličnosti čiji životopis pišete. Evo primera. Svi istoričari koji su se bavili Karađorđem znali su da je ubio oca, ali su to ili negirali ili prećutkivali, iz raznih razloga. O tome sam u knjizi 'Vožd Karađorđe' napisao celo poglavlje, pokušavajući da opravdam ovaj težak trenutak u voždovoj biografiji. Ovakav moj nastup izazvao je polemike u štampi, pa su neki od tih tekstova uneti u ovu knjigu. Sačinili ste opsežan plan o pisanju žitija zaslužnih Srba. Koja ste žitija objavili, koja napisali a još niste objavili, i ko je sve na vašoj listi?
- Na listi su srpski vladari srednjeg i novog veka, državnici i političari, ličnosti koje su obeležile srpsku kulturu, a koje nemaju biografije. U ovoj ediciji izašle su dve biografije: ‘’Kraljica Draga’’ Ane Stolić i moj ‘’Vožd Karađorđe'. Naša istoriografija nije još napisala biografiju cara Dušana, despota Stefana Lazarevića, kralja Milana Obrenovića, da samo njih pomenem. Moju pažnju zaokupljuju dve ličnosti iz dinastije Obrenović - knez Miloš i kralj Milan. Koju biste zabludu ili neistinu o poraženima kao istorik želeli da obelodanite?
- Uveren sam da je preka potreba da se napiše istina o građanskom ratu u Jugoslaviji (1941-1945), a to znači da se ispravi netačna i krajnje negativna slika o četnicima nedićevcima. Partizani su kao pobednici, pre svega zahvaljujući sovjetima, ispisali najlepše stranice o sebi, a najgore o četnicima i nedićevcima, naravno pomoću mojih kolega istoričara koji su se tim periodom bavili. Budući, mlađi povesnik srpski, koji nije marksistički obrazovan, nadam se da će svom narodu dati objektivnu sliku građanskog rata.
Približava se jubilej srpske državnosti. Šta se desilo sa konkursom za spomenik? Zašto nije podignut? Zašto mislite da se postavljanje spomenika Karađorđu ispred škole u Orašcu podmeće kao kukavičje jaje u ovom važnom jubileju? Ko se to i čega boji da se 200 godina srpske države obeleži kako dolikuje? I kako to po vama treba da bude dolično?
- (Toliko pitanja da bi samo ona mogla biti dovoljna za intervju.) Pre nekih 15 godina započeta je akcija za podizanje spomenika Srpskoj revoluciji, a povodom dva veka od izbijanja Prvog srpskog ustanka. Iako je ova radnja započeta na vreme, ona je prekinuta zbog poslednjeg građanskog rata, iako je odabran rad Ota Loga. Činjenica je da je postavljanje ovog spomenika danas skupo, ali od njegovog postavljanja odustalo se iz političkih razloga. On ima isuviše jaka srpska obeležja, što dosovskoj vladi nije odgovaralo, kao ni onima koji danas iz pozadine diriguju našom spoljnom i unutrašnjom politikom. Taj vakuum ispuniće Karađorđeva skulptura Drinke Radovanović, što je u ovom trenutku bilo jedino moguće izvesti. Da dostojanstveno obeleži dva veka od 1804. godine plaši se ova podanička vlada, a posebno njen potpredsednik Žarko Korać, koga je ista zadužila da ovaj posao obavi kako Solana kaže. Dolično bi bilo da, bar delimično, oponašamo Francuze koji su 1989. godine proslavili dva veka Francuske revolucije. Znam da ne možemo kao oni, i nije potrebno, ali bismo mogli mnogo toga da učinimo u oblasti izadavaštva, kulturnih manifestacija, čišćenja i obeležavanja grobova učesnika Prvog i Drugog ustanka, da organizujemo jedan međunarodni skup na ovu temu, da uredimo kao kulturno-istorijske komplekse Orašac, Topolu, Viševac, Radovanje, Mišar, Deligrad, Takovo itd. Ova vlada pojaviće se u Orašcu 2004. godine sa renoviranom osnovnom školom i crkvom u istom mestu i jednim kulturno-umetničkim programom. I to je sve. Premalo i sramno! Milena Marjanović Svi smo krivi za gubitak Kosmeta
Kažete da su se Srbi olako mirli sa gubitkom Kosmeta. Zar niste i vi jer velite da ste želeli da se bavite istorijom Kosmeta, a niste?
- Možda može i tako da se kaže, jer sam zaista bio pred životnom dilemom u 24. ili 25. godini života, da ostanem na Filozofskom fakultetu i da se bavim celokupnom istorijom srpskog naroda od 16. do 20. veka, ili da se u Istorijskom institutu bavim samo istorijom Kosova i Metohije. Izabrao sam prvo iako sam želeo drugo, jer sam znao da se ovim drugim ne mogu da bavim objektivnošću istoričara već neobjektivnošću političara. Svi smo mi, posredno ili neposredno, pomalo krivi za gubitak Kosmeta, pa od te odgovornosti ne smemo bežati.
