Izvor: Politika, 13.Jan.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kriva Reka skrajnuta i u izbornim kampanjama
Selo sa istim brojem stanovnika i birača (22) nema ni metar asfalta, ni prodavnicu, ni autobus, ni poštu, ni kafanu...
Rudnik – U potrazi za selom sa najmanje žitelja u rudničko-takovskom kraju, stigosmo, po svemu sudeći, do neslavnog rekordera. Da li je selo dobilo ime po istoimenoj rečici koja krivuda kroz njega, ili je rečica nazvana po selu, pouzdano nije utvrđeno, ali Kriva reka i Kriva Reka naporedo postoje odvajkada.
Ovo selo na zapadnim obroncima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << planine Rudnik nije zanimljivo čak ni u predizbornoj kampanji. Ko bi se borio za njegove glasove, obećavao im nešto, kad je među njegovim žiteljima samo 22 punoletnika glasača!
Ujedno, to su i jedini stalni stanovnici. Formalnopravno, na spisku je 32 birača, ali desetoro odavno ne stanuje u Krivoj Reci, samo što nisu upisali nove adrese u starim ličnim kartama.
– Verovatno smo jedino selo u Šumadiji koje nema ni metar asfaltnog puta. Putevi se, danas, asfaltiraju samo za izbore, no nema takve stranke koja bi se potrudila da nas kupi za malo asfalta, nijednoj ništa ne znače naši glasovi. A gde nema asfalta, nema ni prodavnice, ni autobusa, ni pošte, ni kafane. Niko neće da se kalja i trucka. Kriva Reko, kome li si kriva? – pitaju više sebe nego druge malobrojni Krivorečani.
Boljeg pokazatelja o starosnom sastavu stanovništva u jednom selu nema od domova kulture. Pokazaše nam Krivorečani i svoj dom koji, golim okom se vidi, dokrajčuje poslednje dane.
– Nećete verovati, ali u ovoj zgradi smo imali bioskopsku salu, gledali smo filmove, pripremali su se i pozorišni „skečevi“, održavale igranke. Dom je, pedesetih godina prošlog veka, gradilo celo selo. Više nikome ne treba, popravljati ga bilo bi uludo trošenje para i snage – kaže starica Rosa Bojović.
Čusmo i priču kako nije slučajnost što su seoski domovi kulture u jadnom stanju. Gradili su se kulukom, seljaci su kulučili „o svom ruhu i kruhu“, radili što su prisiljavani da rade i – kleli. Tako je ova zdanja, eto, stiglo prokletstvo.
Na železničkoj stanici u Krivoj Reci, 1930. godine, sišao je s voza vladika Nikolaj Velimirović, dočekan od mnoštva sveta iz okolnih sela. Došao je da osvešta novu crkvu Svetog Nikole u susednom Šilopaju koja je podignuta na parceli krivorečke katastarske opštine.
Još dugo je pruga kroz selo mnogo značila meštanima, bila im, kako kažu, život. Danas nema ni stanice, ni vozova, ni šina; nema ih od pre 44 godine kada je prošao poslednji „ćira“. Sa poslednjim vozom osula se i krivorečka mladež.
Najpoznatiji Krivorečanin je (bio) Miloš Đuković, njega su znali i na stotine kilometara daleko odavde, valjda su samo o njemu pisale novine (tekstove o njegovom umeću donosili su „Politika“, „Politika ekspres“ i „Magazin“).
Bio je nadaren da, uz pomoć šljivovih rašljica, pronađe vodu, posavetuje čoveka gde da gradi kuću, da otkrije gde se nalazi ukraden auto ili koja druga stvar, gde se izgubilo koje čeljade, da utvrdi dijagnozu nečije bolesti, otkrio je čak i mesto gde je, baš oko Rudnika, zakopano Brankovića blago „u 14 sanduka“, ali nije ni pomišljao da ga otkopava jer „kad god sam hteo to da uradim, nešto bi me sprečavalo, prokleto je to“.
Miloša nema već tri godine, a „Politikin“ reporter pamti jedan raniji razgovor s njim.
– Vidiš, ovako – govorio je Miloš – ja sam bio predsednik omladine u selu. Kad sam navršio 27 godina, trebalo je da dužnost predam nekome mlađem, ali ispostavilo se da sam bio najmlađi. Tako sam još 45 godina ostao predsednik organizacije mladih bez ijednog člana.
Posetu Krivoj Reci završavamo u kući Igrutinovića, Branke i Milovana. U gradu zaradili penziju, vratili se u selo, a deca ostala u Beogradu.
– Ima, ima mladih, ali niko od njih ne ide bar bez jednog štapa – šeretski potvrđuje Milovan ono što je očigledno. – Jeste, bilo je divnih vašara, sa jednog od poslednjih sam ukrao Branku, oženio se.
E, kad je to bilo! Znate da u Krivoj Reci nema sposobnog muškarca da iskopa na groblju raku kad neko umre. Po našim selima tezgare kopači gradskog groblja u Gornjem Milanovcu, spremiš šest „crvenki“ za njih dvojicu i završiš posao. Drukčije ne bi moglo.
Boško Lomović
objavljeno: 13/01/2013
