Izvor: Vostok.rs, 29.Okt.2026, 05:50
„Krećemo se od posleratnog ka predratnom stanju“
Fjodor Lukjanov: Ako pokušamo da uopštimo situaciju, bez ulaženja u pojedinosti svake zemlje, možemo li odrediti opšti pravac u kojem se kreće evropska politička scena?
Ričard Sakva: Promene su intenzivne. One su protivrečne, odvijaju se istovremeno u više pravaca, ali mislim da postoji nekoliko ključnih pitanja. Na primer, činjenica da je Evropska komisija tokom poslednjih nekoliko godina, pod rukovodstvom Ursule fon der Lajen, praktično prigrabila vlast. Komisija koncentriše kontrolu, recimo, nad spoljnom i bezbednosnom politikom, iako te oblasti nisu u njenoj nadležnosti. Naravno, takva politika izaziva sukobe i otpor.
To smo videli na nedavnim izborima u Nemačkoj. Počinje da se formira krug uticajnih političara, komentatora i stručnjaka koji, u suštini, pokreću suprotan proces, usmeren ka suverenistički orijentisanoj Evropi. Postoji svest o tome da se Evropska unija u sadašnjem obliku istrošila, posebno sada kada je postala militaristička, što je suprotno samim temeljima evropskih integracija kao mirovnog projekta.
Umesto toga, EU podstiče sukobe. Nije reč samo o ruskom pitanju. Tu je i evropski stav prema ratovima u Zapadnoj Aziji, koji podriva osnovne normativne vrednosti Evropske unije.
I, naravno, tu je ono čemu je pre dve godine bio posvećen izveštaj Marija Dragija: gubitak konkurentnosti evropskih ekonomija. Sada se za sve optužuje Kina, ali problem je mnogo dublji. Skupa energija, niska produktivnost, nedostatak inovacija.
Gde su, na primer, velike evropske tehnološke kompanije? Postoji, naravno, ASML, holandska kompanija koja proizvodi opremu za izradu čipova. Ali to je jedna od retkih zaista uspešnih korporacija nove generacije. Sve ostalo su stari automobili, sve je staro i iscrpljeno.
Mi smo u Ujedinjenom Kraljevstvu kroz to prošli pre dvadeset ili trideset godina. Izgubili smo automobilsku industriju, a sada Evropa pati od britanske bolesti, iako mi više nismo u njoj.
Đerđ Varga: Ogromna strateška greška napravljena je u januaru 2025. godine. Dolaskom Trampove administracije, Evropi se ukazala prilika da odustane od politike koju je Bajdenova administracija vodila prema Ukrajini i Rusiji.
Tramp je najavio nameru da okonča rat, ali Evropska unija nije iskoristila tu priliku. Naprotiv, odlučila se za podizanje uloga. Na primer, podržala je britansku inicijativu o formiranju „koalicije voljnih“.
Ispada da je spoljnopolitička strategija EU pod britanskim uticajem, iako Britanija nije čak ni članica Evropske unije. To je potpuno pogrešno.
Pogrešno je i samo apsolutizovanje rata u Ukrajini. Evropska unija ima 27 država i 450 miliona stanovnika. Postoji mnogo ratova i sukoba koji utiču na evropske interese. Zašto je sva pažnja usmerena upravo na ovaj rat?
Fjodor Lukjanov: Možda je potreban zajednički neprijatelj kako bi se očuvalo jedinstvo?
Ričard Sakva: Ne postoji razumevanje kako je uopšte moguće pobediti u ratu protiv nuklearne sile. Odgovor je da to nije moguće, što znači da nema razumne vojne strategije.
Ali nema ni mirovne strategije: nema pregovora, razgovora, kontakata. Ne postoji koncepcija mogućeg uspeha u sukobu protiv nuklearne sile koja je odlučna da pobedi i koja pobedu smatra pitanjem sopstvenog egzistencijalnog opstanka.
Da, Ukrajina je dobila ogromnu podršku Zapada, ali i Rusija ima određenu međunarodnu podršku. Ona nije sama.
Zato se, u suštini, nalazimo u trenutku krize celokupnog osamdesetogodišnjeg razvoja političkog Zapada, kolektivnog Zapada, evroatlantskog Zapada, kako god želite da ga nazovete.
Sadašnje evropsko rukovodstvo nema nikakve nove ideje, niti predstavu o tome šta treba da radi dalje. Rat protiv Rusije služi kao sredstvo očuvanja jedinstva bloka. Kao odgovor na to, u pojedinim zemljama dolazi do povratka pojmu „nacionalnog interesa“ i suverenističkim stavovima.
Fjodor Lukjanov: Čini se da barem neke srednjoevropske zemlje, poput Poljske, razumeju da bi u slučaju ozbiljne vojne krize upravo one bile prve žrtve?
Đerđ Varga: Zemlje poput Bugarske, Mađarske, Slovačke, Poljske i Češke, sa premijerom Babišem, bolje razumeju koliko je veliki rizik da se, usred rata u Ukrajini, nađu stisnute između glavnog toka politike NATO-a i Ruske Federacije.
Zahvaljujući našoj zajedničkoj istoriji u okviru socijalističkog bloka, imamo određene prednosti koje bi bilo korisno sačuvati.
Sav naš uvoz nafte i gasa od 1962. godine, preko naftovoda „Družba“, bio je pristupačan, stabilan i jeftin. Nije postojao racionalan razlog da se odreknemo takvog izvora snabdevanja.
Drugim rečima, nastavak sadašnjih podela nije u interesu zemalja ovog regiona.
Brisel i pojedine evropske prestonice uveliko koriste rat za centralizaciju procesa donošenja odluka u Evropskoj uniji, posebno u oblasti spoljne i bezbednosne politike, što je u suprotnosti sa Lisabonskim ugovorom. Prema tom ugovoru, odluke zahtevaju konsenzus. Međutim, danas postoje oni koji se, pozivajući se na rat u Ukrajini, zalažu za ukidanje prava veta.
I šta onda može da uradi zemlja sa pet, deset ili petnaest miliona stanovnika? Ništa.
Pariz, Berlin, možda Varšava, odlučivaće o životima 450 miliona ljudi, o odnosima sa Rusijom, SAD i Kinom.
Ja ne bih želeo takvu Evropsku uniju.
Fjodor Lukjanov: Svuda slušamo mnogo priča, posebno u Nemačkoj, o tome da je rat sa Rusijom neizbežan. I u Rusiji se sada navikavamo na pomisao da je rat sa Evropom moguć. Kako biste ocenili stvarnu, a ne samo deklarativnu, spremnost evropskih društava i zvaničnika za direktan sukob sa Rusijom?
Ričard Sakva: U izvesnom smislu, možemo reći da se krećemo od posleratnog stanja, u kojem smo živeli osamdeset godina nakon Drugog svetskog rata, ka predratnom stanju, kakvo je, na primer, vladalo uoči Prvog svetskog rata.
Ali današnje predratno raspoloženje ima dve suštinske razlike u odnosu na ono iz 1914. godine.
Tada je vladala snažna iluzija da će rat doneti pročišćenje, da će Evropa prestati da ide putem propadanja i da će se, naprotiv, preporoditi. Danas toga uopšte nema.
S druge strane, danas živimo u nuklearnom svetu i zato rat ostaje hladan. Možda postoje pojedinci koji bi pozdravili apokalipsu, ali većina ljudi ipak želi da ostane živa.
Ratna histerija, koju raspiruje žuta štampa, postoji među elitom, ali ne i među narodom.
Pogledajte, nedavno je u Nemačkoj usvojen zakon prema kojem ljudi moraju da se registruju za slučaj mobilizacije. To još nije sam poziv u vojsku, već registracija za slučaj potrebe. A od 300.000 vojnih obveznika, zaista se prijavilo svega tri ili četiri hiljade ljudi.
Sposobnost za vođenje rata ne postoji. Britanska vojska danas je manja nego što je bila uoči Napoleonovih ratova. Mi gotovo da više nemamo ratnu mornaricu. Imamo dva ogromna nosača aviona, ali nemamo prateće brodove, fregate, razarače i sve ostalo.
A gde su rakete? Sve smo dali Ukrajini.
Naravno, postoji i situacija u kojoj rep maše psom. To se često dešava u politici vojnih blokova: manje države, ali snažnije motivisane određenom idejom, nameću politički dnevni red većim državama.
A u klasičnim velikim silama, Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj, na vlasti su nesposobna i krajnje nepopularna rukovodstva.
Đerđ Varga: Ogromna većina stanovništva Evropske unije protivi se bilo kakvom ratu sa Rusijom ili drugim zemljama, posebno zato što stanovništvo EU već gotovo pet godina ozbiljno trpi posledice sankcija.
Ranije su sankcije delovale protiv Rusije. Sada praktično svaka sankcija deluje protiv interesa građana Evropske unije, jer privredni subjekti država članica ne mogu da uvoze, izvoze, prebacuju novac, primaju ruske turiste...
To je bilo ogromno tržište i mislim da bi nas sadašnji problemi morali mnogo čemu naučiti.
Ljudima je preko glave posledica ovog rata i želeli bi da se on okonča, ali želje stanovništva nisu u skladu sa politikom evropske političke elite.
Izvor: globalaffairs.ru (F)
