Izvor: Blic, 20.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krava otelila Zlatnog medveda
Krava otelila Zlatnog medveda
Sa Stefanom Arsenijevićem - mladim beogradskim rediteljem čiji je film, po scenariju Abdulaha Sidrana, '(A)torzija' nedavno na Berlinskom festivalu dobio 'Zlatnog medveda' kao najbolji film kratkog metra, kao i nagradu Evropske filmske akademije - našli smo se sticajem okolnosti, a povodom intervjua za 'Blic', na kraju Skadarlije, ispred poklon-česme grada Sarajeva. Uvrnuta kratka filmska priča dešava se baš u Sarajevu pod granatama, 1994. godine. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Odlazak amaterskog hora u inostranstvo na neki festival, uskim i niskim tunelom ispod aerodroma, ometa jedna steona krava kojoj tele u materici leži naopako. U horu je srećom i jedan veterinar koji obavlja komplikovani 'porođaj', ali je krava zbog bliskih detonacija uznemirena. Jedino rešenje je da hor svojim glasovima nadjača huk granata...
Film će i domaću premijeru imati na otvaranju ovogodišnjeg FEST-a. U vestima o nagradi u Berlinu u inostranstvu vas proglašavaju slovenačkim rediteljem, a ovde u delu čaršije postoji čuđenje što ste uopšte pristali da budete reditelj 'filma o opsadi Sarajeva'. Da li vam to smeta?
- Ne dotiče me, u prvom slučaju jer je producent filma iz Slovenije, otud nesporazum, a u drugom jer je '(A)torzija' univerzalna priča koja je mogla da se desi bilo gde, i čija je suština u tome da umetnost i život ne može ni rat da sputa. Pritom, priča je ispričana iz perspektive jedne krave. Zato bih, pre nego odgovorim na pitanje, rekao da je za film veoma bio važan još jedan čovek iz Beograda, poznati ukrotitelj životinja Mirko Sirković, jer je krava u glavnoj ulozi. Nosio sam to pitanje u sebi - zašto ja, dečko sa Novog Beograda, da radi film o opsednutom Sarajevu? Ali kad mi je Srđan Karanović, moj profesor, koji me je predložio i doneo scenario, ta priča me je potpuno zavela i obuzela. To je priča o umetnicima u vrlo teškim vremenima, o uvrnutom pogledu na svet i u kojoj su glavni junaci krava i jedan amaterski hor. U principu, ta atorzija, to uvrnuće, po kome je film dobio naziv, odnosi se kako na položaj teleta, tako i na nadrealne situacije koje se dešavaju tokom rata kad se umetnici pitaju za svrhu svog postojanja. Tako da sam imao vrlo ličan i emotivan razlog. Ipak, u jednom trenutku, upitao sam producenta: 'Zbog čega baš ja?' On mi je na to rekao: 'Ne želim lokalni film.' Proteklo je devet godina od kako je situacija koju je Sidranov scenario zahvatio iz realnog života; šta je generacija X tada mislila o topovskoj opsadi Sarajeva?
- Kao i većina mladih, znao sam za sve to, ali želeli smo da ostanemo čiste glave, da sačuvamo sopstveni psihički sklop, neki svoj svet… To smo preneli i u filmsku estetiku. Svi naši filmovi u principu imaju odnos prema vremenu u kome žive, ali tu tragičnu situaciju filtriramo kroz nešto što se zove bioskopski film. Nikad se ne bavimo direktnim porukama, nego sve stavljamo u formu zanimljivu za bioskopskog gledaoca. Trudimo se, za razliku od nekih generacija sedamdesetih i osamdesetih, više da komuniciramo sa publikom nego što šaljemo političke poruke. One postoje, ali u potekstu, u nekim drugim slojevima filma, ali ne i u glavnom toku priče.
Da li ste te elemente te filmske estetike naučili tokom školovanja i od profesora Srđana Karanovića?
- I on i profesor Bajić trudili su se da nam razviju onaj individualni glas koji u sebi imamo. Na klasi je bilo zanimljivo - svi vrlo različiti, ali svako ima vrlo definisanu svoju priču. Osim da budem svoj, naučili su nas i zanatu. Ne verujem u priče koje su direktne, volim male priče o malim ljudima i njihovim situacijama. Film je i lakše napraviti kao vrlo konkretnu priču koja često više kaže nego oni filmovi prepuni 'političkog govora'. Za film je najbitnija emocija i zato mi je drago da obrazloženje obe nagrade koje sam dobio počinje sa: 'Emocionalni prikaz umetnosti u teškim vremenima...' Do sada ste radili samo filmove 'kratkog formata', a jedan je bio četvrtina omnibus filma 'Beogradski zvuk' kojim se istražuje fenomen popularnih domaćih rok grupa tokom sankcija i ratova! Kakav je bio rezultat tog filmskog istraživanja?
- Već sam zasićen snimanjem kratkih formi, ali, s druge strane, to je forma na koju sam navikao, ona je važna i kao vežba, da naučiš kako da sabijaš teme i forme u vreme. Omnibus 'Beogradski zvuk' radilo je četvoro reditelja, a govori o muzici u Beogradu devedesetih. Jednom vrstom ankete došli smo do toga da su to bile grupe koje izvode nacionalnu muziku drugih podneblja, pre svega irsku, argentinsku i rege. Znači 'Beltango kvartet', 'Ortodks Kelts' i 'Eyesburn'. O kojoj grupi ste vi snimili film?
- Kad je reč o regeu, osim 'Eyesburn', u tom delu su i 'Kanda, Kodža i Nebojša', a ja sam radio 'Ortodoks Kelts'. To je i prvi deo kojim omnibus započinje. Ne samo da smo, dok smo bili u izolaciji, voleli muziku drugih podneblja, već smo u razgovoru sa muzičarima ustanovili ključne veze između stanja izolovanosti i popularnosti tih grupa, kao i da su to muzike naroda koji su bili u sličnoj poziciji kao i mi - znači getoizirani i u velikim problemima. 'Možeš se zatvoriti u ljusku oraha, a ipak se osećati kraljem celog sveta', da parafraziram Hamleta. Milorad Pavlović
