Izvor: Politika, 29.Maj.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kratak prilog nerazumevanju Srbije
Država i SPC su se tako isprepleli, toliko liče, da ne znam tačno na čemu se zasniva razlika u poverenju u njih
Nemam poverenje u istraživanja javnog mnjenja u Srbiji. Skloni smo da dajemo politički i društveno prihvatljive odgovore, da se sakrijemo i utopimo u opšti stav, da se ne razlikujemo. Čuvamo se. Znamo šta činimo onima koji na bilo koji način nisu isti kao mi.
U ovom trenutku aktuelan je „sukob između države i crkve”. Kada se kaže „država” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << misli se na vladu a pod „crkva” misli se, naravno, na Srpsku pravoslavnu crkvu. Iako mislim da je taj sukob, nažalost zakasneo, privremen i površan, on deluje logično jer su jedna naspram druge, vlada u koju, po svim istraživanjima, građani i građanke imaju najmanje poverenja, i SPC u koju imaju najviše poverenja.
Razlika u poverenju postoji i kada su u pitanju generalno omraženi političari i voljeni crkveni velikodostojnici. Avaj, država i SPC su se tako isprepleli, toliko liče, da ne znam tačno na čemu se zasniva ta razlika u poverenju.
Tako prilikom sahrane posmrtnih ostataka Karađorđevića u crkvenoj porti vernici zvižde predsedniku Vlade Republike Srbije koji drži govor nad odrom kralja. Umiruju ih pretendent na presto i predsednik svetovne republike rečima: „U crkvi smo!” Taj isti predsednik svetovne republike se krsti kad ubaci glasački listić u kutiju. Ko razume, razume.
Političarima se, često opravdano, zamera da jedno govore a drugo rade: „Lažu nas i kradu. Svi”, kažu skoro svi. „Misle na sebe a ne na opšte dobro, uzimaju sumnjive kredite, grade i kupuju velike kuće, vozikaju se skupim kolima, troše na provod i ljubavnice... Političari su svi isti”, iako znamo da nisu.
Poslednjih dana, međutim, mediji su puni loših slika o SPC koje sve više liče na skandale u koje su upleteni političari. Ali Crkvi se povodom pitanja kršenja 10 božjih zapovesti svakodnevno pruža oprost.
Da podsetim: „Ne ubij”, kaže zapovest. Ko može da zaboravi osveštanje paravojnih jedinica tokom ratova u Bosni i Hrvatskoj, slike Filareta s mitraljezom pa do njegovog nedavnog poziva na vojni udar... Da li je on zbog toga u crkvi osuđen ili iz nje izbačen?
Naravno da nije. Prećutano je. Znači oprošteno. Kao što će očigledno biti prećutane, dakle oproštene, i sve strahote izrečene na mitingu o Kosovu u Beogradu.
„Ne čini preljube”, kaže Pravoslavna crkva! Povodom ovog pitanja sam naišao na zanimljivu razliku s Katoličkom crkvom gde zapovest kaže: „Ne sagreši bludno!” Dakle, formalno gledano, Kačavenda nije činio preljubu već se samo ogrešio o katoličko „bludno sagrešenje”.
Isto može da se primeni i na Pahomija i o tome su saglasni crkveni i svetovni sudovi koji su slučajeve gurnuli pod tepih, to jest u fioku. Desi se tim povodom i poneko penzionisanje pa i razrešenje vladika ali, po mom mišljenju, nedovoljno jasno i glasno.
„Ne kradi”, kažu i svetovne i božje zapovesti. Neki ministri sede u zatvoru, a nekima se sudi zbog zloupotrebe položaja i nezakonitih kredita. Crkva je, međutim, popustljivija prema svojim grešnicima. Uzeo čovek iz kase milion evra u kešu!
I? Niko glasno ne pita otkud taj milion u kešu u sefu SPC. U vreme zasedanja Svetog sinoda vozni park ispred Patrijaršije luksuzniji je od parkinga ispred bilo koje državne ustanove. Neke vladike se ne libe da bez stida i srama javno prikazuju luksuz u kome žive.
Naravno, nisu svi crkveni velikodostojnici isti, kao što to nisu ni političari. Nemoguće je ne poštovati duhovnost i ljudsku i hrišćansku skromnost pokojnog patrijarha Pavla. Nemoguće je poštovati one u crkvi koji se na njega nisu ugledali.
Valjda je jasno da imam različit odnos prema veri i vernicima svih religija, koje iskreno poštujem, i prema crkvama kao institucijama koje ne poštujem i kritikujem kada same zaborave vrednosti koje zagovaraju.
Mislim da postoje dva razloga još uvek velikog poverenja u SPC. Prvi su tradicija i duhovne vrednosti kao društveno i kulturno nasleđe Srba i Srbije. Drugi, po mom mišljenju važniji, je nametnuta neupitnost pravoslavlja kao osnovnog obeležja srpskog identiteta.
Na državi je težak i dugotrajan zadatak da kroz jačanje svojih institucija taj identitet obogati i aspektom demokratskog građanstva. To podrazumeva i apsolutno poštovanje verskih sloboda ali i jasnu odvojenost države i crkve.
Samo tako će se izjednačiti poverenje građana u ove dve institucije.
Miljenko Dereta
objavljeno: 29/05/2013
