Izvor: Politika, 27.Jul.2015, 15:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj sezone pisanja o Srebrenici
Sarajevska štampa se u svakom tekstu o stradanju Bošnjaka u Srebrenici drži teze da pomirenja nema dok Srbi taj zločin ne nazovu genocidom
Od našeg dopisnika
Sarajevo – Poznavaoci sarajevske medijske scene nisu začuđeni što i ove godine, kao i prethodnih, nedeljama uoči 11. jula u štampi kao da postoji samo jedna tema – Srebrenica. Još ako su se političke prilike zakomplikovale stvarima povezanim sa tim događajem, kao što je ovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << leta bio slučaj sa hapšenjem ratnog komandanta Srebrenice Nasera Orića, britanskom rezolucijom, napadom na premijera Srbije Aleksandra Vučića, a i inače je ovogodišnjem obeležavanju stradanja Bošnjaka dat veći značaj nego inače, jer je reč o 20. godišnjici, onda nije preterano reći da se o ovoj temi prethodnih dana pisalo svakodnevno. A kad prođe 11. jul, Srebrenica po pravilu pada u medijski zaborav, sve do polovine juna sledeće godine.
Dok se u izveštajima osuđuje napad na srpskog premijera i traži istraga, komentari u sarajevskoj nedeljnoj štampi intonirani su većinom u stilu „šta je tražio, to je i dobio”, a kao konstanta svih novinskih tekstova o Srebrenici provlači se teza da pomirenja Bošnjaka i Srba nema sve dok ovi drugi, gde god da žive, ne kažu da se u Srebrenici dogodio genocid. U jednom od dva vodeća nedeljnika „Dani” meta kritika nisu samo Srbija i njen premijer, već i međunarodna zajednica jer je „mimo zdravog razuma i morala prisilila žrtvu da zagrli onoga čija je politika dovela do srebreničkog genocida”, dok se prećutkuju propusti koji su doveli do incidenta. Jedinu pozitivnu stranu incidenta novinarka tog lista gotovo zlurado vidi u tome što je Vučić „makar mogao da nasluti kako su se osećali svi nevini ljudi koji su iz srebreničkog pakla pokušali da pobegnu ispod noža Mladićevih nacista”. Ona poziva političare i javnost u BiH da razmisle da svima koji relativizuju ili negiraju zločin u Srebrenici, zabrane dolazak na komemoraciju. Smatra, takođe, ova novinarka da je incident posledica, kako je napisala, bestijalne antibošnjačke i anticivilizacijske kampanje srpskih kontrolisanih medija i političara.
U istom listu, iz pera Faruka Šehića, bivšeg borca Armije BiH, sada novinara i književnika, dobitnika nagrade Evropske unije za literaturu 2013. godine, Srbima se čak preti i ratom: „Dok god odlažete da priznate genocid u Srebrenici, mogućnost novih ratova je sasvim realna i izvesna”.
Provejava u napisima o ovoj temi i stav da se ništa ne bi dogodilo u Potočarima da je usvojena britanska rezolucija.
Drugi nedeljnik „Slobodna Bosna” za nijansu je manje ostrašćen, ali ne odustaje od zahteva da Srbija prizna genocid. List zamera medijima u Srbiji što „od Vučića prave veću žrtvu od 8.000 ubijenih Srebreničana”, a jedini pozitivan komentar upućen je na račun novinara RTS-a Zorana Stanojevića koji je „više nego korektno tri dana izveštavao iz Potočara”.
Glavni urednik „Slobodne Bosne” Senad Avdić u redovnoj kolumni ironično i podrugljivo piše o premijerovoj savetnici Suzani Vasiljević, nazivajući je dostavljačicom kisele vode na pres konferencijama. Ide čak i dalje od toga kada za njene navode da je kao deo premijerove delegacije i sama bila evakuisana sa komemoracije, kaže da su laž i izmišljotina, jer on ni na jednoj fotografiji i snimku incidenta nije video ni jednu žensku osobu u Vučićevoj pratnji. Da je ovaj novinar pažljivije pratio prenos ili da je proverio kod onih koji su tog dana bili u Potočarima, znao bi da to što je napisao nije istina. Ali, pojedini sarajevski kolumnisti toliko slobodno tumače novinarsko pravilo da su činjenice svete a komentari slobodni, da su nekada čak i činjenice „slobodne”. Tako se nedavno, autoru jednog komentara uklapalo u tezu da napiše kako je pevačica Zorica Brunclik bila ministarka kulture Srbije u vreme vlasti Slobodana Miloševića, što poznato je, nije istina.
.jpg)
