Izvor: Politika, 14.Sep.2011, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kost u grlu
Pekić je kulturnim revolucionarima kost u grlu
Na jednoj književnoj tribini, za ovu priču nije važno kojoj, jedan moj prijatelj, nije neophodno da napomenem koji, polemišući sa srpskim kulturnim autošovinizmom i samoporicanjem, citirao je Borislava Pekića.
Po završetku tribine, prišao mu je jedan političar, koji sa kulturom baš i nema mnogo veze, ali mu je ideološka orijentacija „kompatibilna” sa svetonazorom kulturnjaka koji bi „novu”, srbijansku” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << književnost, kao deo famozne ,,bhscg” književnosti, ili kako je već zovu, rado odvojili od „štetne” srpske tradicije, i počeli, valjda ni od čega, zaboravljajući da put bez početka ne postoji.
Elem, prišavši mom prijatelju, političar je, sa šeretskim osmehom na usnama, tražio da mu prizna kako je u svom nastupu Pekića citirao „čisto iz taktičkih razloga”!?
Šta mu je moj prijatelj odgovorio, za ovu priču, takođe, nije naročito bitno.
Bitne su dve stvari:
Da je u književnost neupućeni političar, slušajući razgovore svojih nešto upućenijih ideoloških istomišljenika, načuo kako je, „čisto iz taktičkih razloga”, tu i tamo zgodno citirati nekog klasika domaće književnosti, bez obzira na to što se sa domaćim klasicima, kao i sa domaćom tradicijom u celini, na kraju krajeva, valja razračunati.
I da je istom ili nekom sličnom prilikom načuo kako je Pekića bolje ne stavljati u usta, pošto ga je ,,iz taktičkih razloga” nezgodno napadati, dok je teško pronaći njegov citat koji bi bio koristan za ,,našu stvar”, budući da njegova misao ide na ruku „protivničkoj strani”.
Ono što su istomišljenici političaru zaboravili, ako bi i bili kadri da objasne, međutim, jeste to da pozivanje na Pekićeve stavove, u slučaju „protivničke strane” nema taktički, pa čak ni strateški, nego suštinski karakter. I da su, upravo zato, Pekić i njegova politička misao po ,,našu stvar” tako opasni.
Andrić, Crnjanski i njihova generacija su, čini se autošovinistima, prošlost dovoljno daleka da se njihovi „nezgodni stavovi”, „dok ne sazru uslovi”, mogu prećutkivati, uz povremene blasfemične ispade „dragih” ali neuračunljivih saputnika „bhscg” kulturne revolucije, koji mogu da se iskoriste kao probni balon, to jest kao instrument provere da li su „uslovi” za „konačni obračun” „sazreli”.
Danila Kiša su kulturni revolucionari – neke njegove izjave i postupke izvlačeći iz konteksta, a druge prećutkujući – uz logističku podršku književnikovih „prijatelja” – čitaj: onih Kišovih poznanika koji nekadašnje druženje sa značajnim piscem pokušavaju da pretvore u današnju profesiju – već odavno – i, čini im se, trajno – „prisvojili”.
Dragoslav Mihailović je, hvala bogu, živ, pa ga nije zgodno falsifikovati, a ima oštar jezik, pa ga je bolje ne izazivati...
Mirka Kovača, koji je književnu karijeru započeo kao srpski pisac, nastavio kao hrvatski (sa povremenim crnogorskim izletima), a kako će je završiti, to mu, verovatno, ni samom nije najjasnije – istini za volju, nije ni potrebno vaditi iz konteksta. On se u koncept ,,bhscg” kulturne revolucije zaista uklapa...
E, ali, šta sa Pekićem!? Koji, životom i celokupnim delom dokazujući da su demokratija i patriotizam nerazdvojivi, svakim svojim napisanim redom i svakom svojom izgovorenom rečju, sebemrzačke, pseudobernhardovske mantre boraca protiv ,,identiteta kao takvog” pretvara u ono što i jesu – iživljavanje poluobrazovanih, provincijalnih, iskompleksiranih, zakasnelih pubertetlija.
Pekić je kulturnim revolucionarima kost u grlu.
Pa kad se nađe neko kao moj prijatelj na tribini s početka teksta, ili Jasmina Ahmetagić, sa svojim sjajnim „Pričama o Narcisu zlostavljaču”, da ih na tog doslednog demokratu i patriotu podseti – počinju da kašlju.
A kada ih uhvati kašalj, kulturni revolucionari mnogo pljuju...
Vladimir Kecmanović
objavljeno: 15.09.2011.
