Izvor: Politika, 12.Sep.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovo, istorija i koktel-šargarepe
Ako se ne promene, ako se ne usaglase sa stvarnošću odvajanja Kosova ili srpske kontrole severa, Srbija i Kosovo nastaviće da budu obostrani taoci koji će, svako svakom, kočiti budućnost
Nikako mi nije jasno zašto ova vlast oseća toliku grižu savesti zbog gubitka Kosova, pa je sebe nepotrebno uvukla u dilemu da li diplomatski da ratuje sa velikim delom zapadnog sveta ili da prihvati „bolne” kompromise.
Iznuđeni briselski dogovor o rezoluciji za Generalnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << skupštinu nova je ilustracija da je Srbija, umnogome zahvaljujući sopstvenoj politici, sebe dovela pred vrata pakla. Moglo je drukčije, ali za to je sada kasno.
Plaća se ceh davno stvorenom, ali i do danas neosporavanom utisku da kosovska nezavisnost predstavlja eutanaziju čitavog srpskog naroda. Šta je sa prethodnim politikama koje su, svaka na svoj način, doprinele animozitetu Albanaca i Srba i rastućoj potrebi ovih prvih da se odvoje?
Nema sumnje da je doprinos istorije ovakvom ishodu veći od doprinosa savremenosti: Miloševićeva politika, Josip Broz, Karađorđevići, Arsenije Čarnojević.
Ne bih lično imao ništa protiv da Srbija i danas ima Dubrovnik ili Solun, ali Srbija na dva mora je davna prošlost. Mora su izgubljena u ratovima, pogrešnim potezima, voljom svetskih moćnika, ali nikom realnom ne pada na pamet da sada traži da ponovo budemo na Jadranu ili na Egeju.
Nije, naravno, sadašnje stanje samo proizvod srpske politike. Albanska iredenta dugo je rovarila, još od Prizrenske lige. Planski su kupovali zemlju od Srba, za medije organizovali masovna trovanja hranom, zavlačili se u rudnike, agitovali i lobirali po svetu sve dok nisu pridobili moćne saveznike. Plemenski razjedinjeni bili su nacionalno ujedinjeni.
Političari u Beogradu mogli bi ove činjenice da koriste kao zaklon, alibi, ali ga ne prepoznaju. U strahu da ne budu proglašeni za krivce gubitka Kosova, pokušavaju da budu narodni heroji, tribuni istine, lideri svetske pravde, ako treba i graničari.
Kosovo je Srbija definitivno izgubila pre deset godina. Istorija je ovoj vlasti dodelila samo epizodnu ulogu u poslednjem činu kosovske drame. Njena odgovornost je, ako bismo hteli pravo, najmanja, mada ne i nepostojeća.
Ali život u nerealnom svetu stvarao je pogrešne premise i želje: da će Srbija podeliti EU i zavaditi Ameriku i Rusiju, nagnala na zakasnelu ponudu da se Kosovo podeli, navela na potrebu da se zarad ostanka na vlasti umiljava i dalje snažnom nacionalnom naboju biračkog tela, dovela do faktičkog poraza u Međunarodnom sudu pravde u Hagu.
Kosovski Albanci su ostvarili svoj naum. Pobedili su, ali to je reč koju ni ova srpska politička elita ne sme ili ne želi da izgovori. Tvrdoglavo se držimo naših pobeda. Milošević je „pobedio” 1999, Vuk Jeremić nije jedini koji je tvrdio da smo „pobedili” kada su UN zatražile mišljenje haškog suda.
Čemu taj problematični trijumfalizam? Svačija istorija ispunjena je pobedama i porazima, sukobima i kompromisima. Treba da idemo dalje, da kreiramo takvu politiku koja nas neće ponovo voditi u poraze ili kratkovide pobede.
Niko od Srbije ne traži da prizna nezavisnost Kosova, ali ne možemo da živimo u virtuelnom svetu napravljenom samo na našim željama.
Šta Beograd zaista ima od toga što blokira priznavanje Kosova? Kovertiranje tapije na zemlju za neku daleku budućnost? Ili likovanje „da komšiji crkne krava”.
Priština i njeni saveznici morali bi, takođe, da ohlade sopstveni trijumfalizam i da pažljivije slušaju šta je minimum preko koga Srbija ne može.
Ako se ne promene, ako se ne usaglase sa stvarnošću odvajanja Kosova ili srpske kontrole severa, Srbija i Kosovo nastaviće da budu obostrani taoci koji će, svako svakom, kočiti budućnost.
„Zajedno plivati ili odvojeno potonuti”, kako je ove nedelje članicama unije poručio Hoze Manuel Barozo.
Tako dolazimo i do EU. Koliko će srpsko popuštanje biti isplativo zavisi od Brisela. EU ne sme da ponavlja greške iz vremena koje je prethodilo raspadu Jugoslavije. Mora da shvati da je Srbiji – ne samo ovim ili onim političarima na vlasti – neophodna veća i konkretnija podrška.
Koktel-šargarepe, znate one majušne, nisu dovoljne. Ukidanje viznog režima deluje pomalo cinično naspram nespremnosti Evropljana da ponude ozbiljniji komad ovog povrća. Konkretno: autonomiju severa Kosova, eksteritorijalnost srpskih manastira, poseban status enklava, ubrzanje procesa pridruživanja.
Srpske vlasti, nama je to jasno a trebalo bi da bude i onima u Briselu, ne mogu tek tako da dižu ruke uvis a da ne dobiju ništa za uzvrat. Šta će unija učiniti da spreči likovanje ovdašnjih nacionalista i evroskeptika koji šire priču o „kapitulaciji”, brzo ćemo saznati. Bolje pre nego kasnije.
Šta je Beograd ponudio kao cenu odustajanja od prvobitne rezolucije, i to ćemo svakako saznati. Takođe bolje pre nego kasnije.
Može neko sve ovo da zove trgovinom – vulgarno pojednostavljenom omiljenom krilaticom protivnika sporazumevanja – ali nagodbe su, i kada su teške, od pamtiveka najbezbolniji način izlaska iz ratova, kriza i konfrontacija.
Ostaje ključno pitanje: kako ćemo i gde posle Ujedinjenih nacija?
Lično sam bio protiv povlačenja rezolucije. Trebalo je dosledno zadržati čvrst stav i još jednom se olupati o stvarnost, što bi onda moglo da osnaži gornjepomenuti alibi: pokušali smo sve, čak i po cenu zaoštravanja, ne ide.
Bio bi to sedativ za onaj deo domaće publike koju su godine koketiranja sa nacionalizmom naučile da traže nerealno i žive u pustim snovima.
Bio bi to argument doslednosti za čitav katalog država, pravdanje troškova šefa diplomatije i 55 emisara koji su obilazili svet tražeći podršku za prvobitan nacrt srpske rezolucije.
Bila bi to, konačno, prilika da Srbija pokaže da je respektabilan pregovarač. Za neke druge pregovore koji predstoje.
Potom je, baš zato sam bio protiv povlačenja rezolucije, trebalo uzeti tajmaut i shvatiti da politika „i Kosovo i Evropa” jednostavno ne funkcioniše.
Sada je sve drukčije. Ali ako je kompromisno popuštanje povredilo jedan deo biračkog tela, ako će odustajanje Beograda svakako navesti deo država da priznaju Kosovo, ako je zatamnjen imidž pregovaračkog respekta, onda sve to ne sprečava lidere ove zemlje da u tišini kabineta ili galami parlamenta počnu da preispituju svoju politiku.
Uveliko na putu svađe se Evropom, kompromis je postignut u poslednji čas. Najveća odgovornost je, bez obzira na hitnu telefonsku sednicu vlade, na direktnom pregovaraču u Briselu: Borisu Tadiću.
Ukoliko ispadne da je srpska spremnost na kompromis samo kozmetika da se odagnaju trenutni pritisci, pretnje pa i ucene, a da se posle toga politika korenito ne promeni, Tadiću i ovoj vladi ne piše se dobro. Ohrabrivan za Zapada – što je upozorenje Tadiću – Tomislav Nikolić se od ranog jutra ne skida sa čeke.
Ukoliko srpska vlast koriguje kurs bez potrebe da menja kormilara, ukoliko zaista dugoročne interese ovog naroda prilagodi stvarnosti, Tadić bi od političara mogao da postane državnik.
Boško Jakšić
objavljeno: 12/09/2010
