Izvor: Politika, 17.Apr.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Korupcija i siromaštvo
Sistem za izvršenje kaznenih sankcija Republike Srbije sistemski se menja već deset godina.
Helsinški odbor već sedam godina sprovodi monitoring zatvorskog sistema u Srbiji. U poslednjih sedam godina stručnjaci Helsinškog odbora posetili su većinu zatvora u Srbiji, mnoge od njih više puta. Situacija u zatvorima se menja, nabolje, zahvaljujući trudu Uprave za izvršenje sankcija.
Međutim, prenaseljenost, korupcija i siromaštvo ostaju perpetuum mobile u zatvorskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sistemu Srbije. Prenaseljenost je i dalje problem broj jedan. Zatvorski sistem u Srbiji pravljen je za 5.000 zatvorenika, a u njima ih je danas 11.000.
Stanfordski eksperiment iz 1971. godine pokazao je da je potrebno malo vremena da u zatvorskim uslovima stvari izmaknu kontroli. Konkretno, psiholog Filip Zimbardo napravio je simulaciju zatvorske ustanove u podrumu jedne univerzitetske zgrade. On je odabrao 24 učesnika za eksperiment koji se odigrao u neobično realnim uslovima. Učesnici su podeljeni u dve grupe, „zatvorenike” i ,,čuvare”, i dodeljene su im odgovarajuće zatvorske uloge. ,,Zatvorenici” su uz asistenciju lokalne policije ,,uhapšeni” (uzeti su im otisci prstiju, formiran im je dosje, skinuta im je civilna i dodeljena zatvorska odeća, itd), dok su ,,čuvarima” dodeljeni uniforma, pendrek i ovlašćenje da rigorozno postupaju sa ,,zatvorenicima” (sve je bilo dozvoljeno osim fizičkog nasilja).
Eksperiment je ubrzo izmakao kontroli, jer su takozvani čuvari ubrzo počeli da pokazuju sadističke tendencije prema zatvorenicima. U roku od 48 sati javili su se prvi ozbiljni problemi. ,,Zatvorenici” su započeli pobunu (koju su ,,čuvari” zaustavili upotrebom šmrka), dok je nakon 36 sati trajanja eksperimenta jedan od zatvorenika pokazao ozbiljan poremećaj u ponašanju. Četvrtog i petog dana trajanja eksperimenta ,,čuvari” su pokazali neobično veliku kreativnost u ponižavanju i torturi ,,zatvorenika”, što je dovelo do prekida eksperimenta već šestog dana.
Ovaj eksperiment pokazao je da sasvim obični ljudi u nemogućim uslovima mogu da nanose bol i patnju drugim ljudima. Na žalost, u mnogim segmentima zatvorski sistem u Srbiji podudara se sa rezultatima Zimbardovog eksperimenta, jer je očito da loši uslovi, kao što su oni u zatvorima u Srbiji, izazivaju najgore ponašanje i zaposlenih i zatvorenika.
Prenaseljenost dovodi do loših rezultata u zatvorskom sistemu. Onemogućena je resocijalizacija zatvorenika, jer je broj zaposlenih u vaspitnim službama nedovoljan, dok je motivacija zaposlenih na minimumu. Dodatno, prenaseljenost onemogućava poželjno strukturisanje zatvorenika, pa se tako dešava da u zatvorima u Srbiji u istoj sobi kaznu izdržavaju narkodileri, falsifikatori, ubice i osobe osuđene za nasilje u porodici.
U zatvorima u Srbiji i danas se odigravaju neverovatne stvari. Tako se u maloletničkom zatvoru u Valjevu na odsluženju kazne mogu naći ljudi od 70 ili 80 godina (zahvaljujući ministru pravde u vladi Vojislava Koštunice, koji je dekretom praktično promenio namenu ovog zatvora), dok je zatvor u Leskovcu ustanova u kojoj je bilo moguće da nepoznata osoba uđe u krug zatvora, puca u jednog zatvorenika i slobodno izađe napolje. U 2009. godini zatvor u Leskovcu ostaje rekorder po broju krivičnih dela koja su počinili zaposleni, pa je tako u novembru prošle godine upravnik zatvora priveden zbog sumnje na korupciju. Čini se da korupcija kod zaposlenih postoji u većini zatvora u Srbiji, o čemu može posvedočiti svaki upravnik sa kojim smo razgovarali.
Srbija smatra da je lider u regionu, a lider u regionu ne može da bude zemlja koja nema dovoljno novca da obezbedi jednu jabuku dnevno za svakog zatvorenika. Stanje ljudskih prava u Srbiji govori o kapacitetu države Srbije da sprovede međunarodna dokumenta koja je potpisala u vezi sa ovom temom, ali i da obezbedi minimum humanosti za one svoje građane kojima je privremeno oduzela osnovno ljudsko pravo – pravo na slobodu kretanja.
*Sociolog
Ivan Kuzminović
[objavljeno: 17/04/2010]
