Izvor: Politika, 10.Mar.2012, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Korozija demokratije
Hvalospevi „arapskom proleću” koji stižu sa Zapada po ko zna koji put su toliko uprošćeni i šablonizovani da nanovo potvrđuju mentalnu nespremnost njihovih tvoraca da prihvate različitosti sveta u kome živimo.
„Arapsko proleće” se po vladajućoj šemi slavi kao borba demokratije protiv diktature, uz premisu da je ono što mase sanjaju a revolucionari sprovode parlamentarna demokratija vestminsterskog tipa.
Stvarnost je bolno drukčija. Bilans promena koje je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izvojevala „arapska ulica”, ili se za njih i dalje bori, daleko je od onoga što su zamišljale demokrate zagledane iz britanskog parlamenta na Temzu, onoga čemu su se ponadali američki kongresmeni na Kapitol Hilu.
Autokrate u uniformama u Egiptu se bore za očuvanje krunskih vrednosti starog sistema, samo bez žrtvovanog Hosnija Mubaraka, ali Muslimanska braća su tu da ih podsete da volja birača nisu ni generali ni zapadni model koji u mnogo čemu, ponekad dramatično, odudara od načina života islamskog sveta.
Islamisti su prve slobodne izbore „arapskog proleća” iskoristili da pobede u Tunisu i Maroku. Najjači su u Jordanu. Na velika vrata vratili su se u Libiju.
To što promena nema u državama Persijskog zaliva delom može da se pravda petro-novcem koji su kraljevi, emiri i sultani uložili u kupovinu socijalnog mira. Još više potrebom Zapada da se ništa ne promeni jer bi uvođenje demokratskih sloboda moglo da ugrozi njegove političke i energetske interese.
Raskorak između utvrđenih demokratskih standarda koje Ujka Sem držeći jarbol Junuon Džeka izvozi po svetu, u različitim pakovanjima, i arapske stvarnosti je nova potvrda da operacije presađivanja nikada ne uspeju kada organizam odbaci strano telo.
Čitam nedavno istraživanje iz Libije. Tek 15 odsto ispitanih kaže da želi demokratiju za godinu dana, tek svaki treći za pet godina, dok 40 odstopriželjkuje „jakog lidera”.
Da li je to izraz „nepoznavanja načina na koji demokratija funkcioniše”, kako starateljski tumače oni koji su je – demokratiju – slali iz vazduha, razorili zemlju i rasplamsali plemenske sukobe koje ozbiljno prete podeli Libije po iračkom scenariju?
Moguće, ali koga su to od svojih despotskih arapskih saveznika Zapadnjaci ikad upućivali u tajne demokratije? Mubaraka? Sadama Huseina ili Gadafija dok su im sve ili neko vreme bili miljenici? Nemojte mi samo reći da neko zbog rigidne autoritarnosti danas preti saudijskom ili kralju Bahreina?
Arapi traže sopstveni model. Kako je prva karakteristika tog sveta to što je islamski, zar nije logično da rešenja vide u „političkom islamu”? Potiskivanje islama iz njihovih života – što je preduslov vladavine zapadnog modela – samo ih je radikalizovalo.
Nisu Arapi jedini koji svoju istoriju, veru, kulturu ili običaje žele da saobraze obliku političke vladavine. Svojevremena anketa u pet zemalja južne Azije, uključujući Indiju i Pakistan, pokazala je da dve trećine ispitanih priželjkuje „snažnog lidera koji ne mora da se obazire na izbore”. Iako više od 60 odstopodržava demokratiju, čak 28 odsto – značajan postotak – kaže da im nije važno da li je vlast demokratska ili ne (Pakistan 49 odsto, Indija 21 odsto) – pod uslovom da žive bolje.
Istorija Arapa nema mnogo sličnosti sa političkim iskustvima južne Azije. Libijci zaista ne znaju kako demokratija funkcioniše, ali simptomatično je da sumnjičavost ispoljavaju i oni, poput Indusa, koji to znaju.
Da li su rešenje „divani”, arapska alternativa parlamentima koja je, koliko god nesavršena zbog nadmoći vladara, ipak,saobraženija lokalnim društvima pa ih u iskrenoj želji za prodorima slobode treba podržavati a ne gušiti i zamenjivati zapadnim originalom (surogatom).
Imaju li starine sedih brada koje sam gledao u Avganistanu pravo da svoju „loja džirgu” – neku vrstu skupštine lokalnih uglednika – upotrebe da se dogovore i reše svoje probleme? A, verujte mi, razlike između „loja džirge” i Vestminstera su galaktičke.
Dramatična različitost sveta neće biti uklonjena osionim „demokratskim prosvetiteljstvom”. Obrnuto, izazivaće sukobe, militarizovaće potčinjene. Rešenje je u tradicionalno deficitarnoj robi – toleranciji različitosti.
Zato je ključno pitanje koje pokreće libijska anketa: šta ako ljudi, ne samo u Libiji, ne žele jedinu licenciranu demokratiju kojase patronažno vrti svetom?
Demokratija je najgori oblik vladavine, izuzevši sve one druge forme koje su s vremena na vreme oprobavane, glasi diktum Vinstona Čerčila.
Nikad i nigde do kraja ostvarena, demokratija je ambicija, ali je kao politička ideja postala toliko moćna poslednjih decenija da je sve sem njenog sveopšteg obožavanja na granici jeresi.
Nova inkvizicija je za odbranu svoje doktrine političke vere danas spremna da baca bombe.
Demokratija nisu samo izbori. Ona podrazumeva ostvarivanje raznih vrednosti, ispunjenje očekivanja ljudi – političkih, socijalnih i ekonomskih – u meri u kojoj to može da im pruži.
Ukoliko su Libijci nedovoljno „demokratični”, to ne znači da ne žele efikasnu vlast, pravedniju raspodelu, pravično sudstvo, prosperitetnu privredu. Tako čitam njihovu anketu. Zato Arapi smatraju da alternativa nije jeres.
No, sve nedorečenosti reformskog preoblikovanja arapskog sveta – u vizuri Zapada, ili traganja za autentično sopstvenim modelom – po želji arapskih birača, nisu jedina dilema u vezi sademokratijomu regionu.
Ako „arapsko proleće” ne ispunjava očekivanja zapadnog sveta, ako „arapska ulica” pokazuje da je nespremna na copy-paste demokratskog manifesta koji joj šalju, šta je sa Izraelom, državom koja decenijama slovi za „jedinu demokratiju Bliskog istoka”?
Izrael nikada nije nameravao da bude replika anglo-američkog političkog modela. Njegovi očevi osnivači, očarani idejama socijalizma koje su poneli iz istočne Evrope, bili su bliži evropskoj socijaldemokratiji.
„Ipak, kao eksperiment jevrejske moći, jedinstven posle dva milenijuma progona i egzila, Izrael je dospeo u ćorsokak. Intenzivirajući konflikt vrednosti uneo je veliki stres u njegovu demokratsku prirodu”, piše sada „Njujorker”.
Povod su izraelski pozivi na napad na sporna iranska nuklearna postrojenja. O egzistencijalnoj pretnji spolja koja egzistencijalno preti demokratiji iznutra. Pretnja je poslednja u nizu otvorenom davno okupacijom palestinske zemlje.
Upravo je ta okupacija najveća opasnost. Nazivajući je „krizom cionizma”, kritičari govore o nastanku antidemokratske političke kulture, ksenofobije, čak i aparthejda, koja posebno dominira među Jevrejima na Zapadnoj obali.
Svojevrsni makartizam uselio se u krugove vladajuće izraelske desnice. Politički pluralizam popušta u meri u kojoj raste uticaj ultraortodoksnih rabina koji traže segregaciju muškaraca i žena na javnim mestima, koji raspravljaju kada je dozvoljeno ubiti Arapina, koji su uticali da 51 odsto Jevreja smatra da treba zabraniti oštre kritike Izraela u javnosti.
Korodiraju veze sa liberalnom demokratskom državom o kojoj je sanjao otac cionizma Teodor Hercl.
Istinska demokratija Bliskog istoka je ugrožena.
Boško Jakšić
objavljeno: 11.03.2012
