Izvor: Blic, 08.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koristimo recept umazan burekom
Koristimo recept umazan burekom
Naše današnje ćutanje na ovom mestu, ozbiljna lica glumaca a do pre par minuta razdraganih junka sa scene... uvažite kao ozbiljnost koja mora izvršiti nužnu promenu'. Ovim rečima je ansambl 'Ateljea 212' i predstave 'Čudo u Šarganu' Ljubomira Simovića, završio svoje saopštenje koje je nakon nastupa na ovogodišnjem 'Pozorju' pročitano na okruglom stolu kritike. Nakon čitanja, kompletan ansambl predstave je zaćutao, što je bio način >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da se javno uputi poziv odgovornima da nešto učine kako 'Sterijino pozorje' ne bi i dalje klizalo ka prosečnosti. O tome šta je to što bi trebalo uraditi razgovarali smo sa Svetozarom Cvetkovićem upravnikom 'Ateljea 212', i jednim od učesnika svojevrsnog apela: 'U proteklih deset godina 'Sterijino pozorje' je, zahvaljujući ljudima koji su u njemu, uspelo da sačuva ime i da preživi. Ali, sadašnje vreme zahteva radikalnu promenu', kaže Cvetković na početku razgovora za 'Blic'.
Šta ona podrazumeva?
- Prvo, mi više nismo suženi na granice u kojima smo bili, nije nam više svedena komunikacija na naše govorno područje. Stoga, tretiranje domaće drame danas mora da bude na neki način selektivnije pre svega u odnosu na ono što se dešava u svetu ili u okruženju koje se služi jezikom koji mi razumemo. Tu se dakle otvara priličan broj tema koje se ne tiče samo Upravnog odbora ili Saveta pozorja ili same Direkcije koja je najzaslužnija što je 'Pozorje' preživelo. Međutim, ako je nešto već preživelo, ne znači da ono treba i dalje da preživljava. U svemu tome smo se našli i mi kao akteri ovogodišnjeg 'Pozorja' i odlučili smo da se naravno pojavimo sa našom predstavom, ali da ne odemo iz Novog Sada sa rečima zahvalnosti ili pokude, već da ipak učinimo nešto kako bi se promenila jedna prilično krhka oblanda koja već neko vreme obavija tu manifestaciju. Mnogo stvari tu nije u redu, počev od one puke činjenice koja podrazumeva 'ajde da ih se što pre otarasimo'. Ranijih godina naime, ansambli predstava iz Zagreba, Niša ili ne znam odakle, ostajali bi tu, prespavali, sabrali utiske i onda sutradan nastupili na okruglom stolu. Ovako, dođete, odigrate predstavu i posle razgovora vas radi uštede popakuju u autobus pa kući. Na osnovu čega verujete da će jedna ovakva akcija dati rezultata?
- Na svim ostalim, nekada zajedničkim prostorima i njihovim festivalima koji su bili isključivo lokalnog karaktera, došlo je do ozbiljnih promena. Svi ti festivali, kao što su Riječki festival malih scena, koji je ranije imao samo istarski karakter, potom sarajevski MES, potom MOT u Makedoniji, došlo je do ozbiljnih promena i uglavnom su svi dobili internacionalni karakter. A promena se mora i može postići. Recimo, može se postupiti prema receptu svetski poznatog Filmskog festivala A kategorije u San Sebastijanu koji okuplja oko pedeset filmova, i koji je sastavljen od trideset filmova sa španskog govornog područja i petnaest iz Španije. Na taj način se proverava kako funkcioniše to što je nacionalnog karaktera u međunarodnoj konkurenciji. Mi bismo morali, ako su nam već otvorena vrata i prozori, da vidimo kako se to negde drugde radi. Morali bismo da nađemo neki novi recept, a ne da i dalje radimo po receptu koji je već požuteo, koji je poliven kafom, koji je umazan pogačicama i burekom. I dalje se držimo naše palanke i na kraju će se, govorim bez ikakve zluradosti, Festival svesti na vojvođanski, jer, na primer, neće biti para. Kada je o promenama reč, u kojoj fazi je realizacija najavljenog 'podizanja temperature' u beogradskim pozorištima i sređivanje problema viška zaposlenih? Šta će učiniti 'Atelje 212'?
- Svi upravnici u krajnjem slučaju, zavise od onoga ko ih je postavio na to mesto. To znači, naše odlučivanje će zavisiti od ponašanja vlasti. Stoga ću, kada je reč o eventualnoj racionalizaciji zaposlenih u pozorištu, odnosno svođenje broja zaposlenih na optimalnu meru, ponoviti ono što sam rekao na sastanku predstavnika pozorišta i Skupštine grada. Najveći problem je u tome što će upravnici koji će morati da se zahvale nekim ljudima, morati da se nađu sa njima oči u oči. Veliki broj ljudi koji nema nikakvog obrazovanja i koji je zaposlen u pozorištima, vezan je za porodice i nezavidnog je socijalnog statusa i ja se bojim da neke odluke mogu imati tragične posledice. Stoga ponavljam, moramo imati dobar socijalni program. Ipak, u Gradu ne skidaju nogu sa gasa kada je reč o promenama u pozorištima i ja mislim da će se jedno od tri pozorišta 'Atelje', Beogradsko dramsko ili JDP, već do kraja sezone naći u toj poziciji. A onda će se postepeno ići dalje.
Kada će biti završen 'Hazarski rečnik', predstava koja je već po produkcijskim odnosima najzanimljiviji projekat kod nas?
- Predstava će premijerno biti izvedena 29. juna. Ta predstava što podrazumeva ne samo produkcijsku već i estetsku i umetničku promenu koja može biti neka vrsta injekcije za ono što se upravo dešava kod nas u pozorištu, bez obzira na to kakav će rezultat biti. Jedan tako veliki projekat sa ambicijom koja prevazilazi ambiciju Grada, mogli smo da uradimo samo u koprodukciji. Srećna je okolnost da je Tomaž Pandur hteo da radi baš 'Hazarski rečnik' Milorada Pavića i da su iza tog projekta stala dva grada Beograd i Ljubljana. U ceo posao ušao je i Centar 'Sava' zahvaljujući Brani Liješević koja je svoj pozorišni instikt prenela iz Budva Grad teatra u jedno kongresno zdanje.
Šta je sa vašim glumačkim obavezama u toj predstavi?
- Svako od nas se, kao i u Pavićevom delu, šeta kroz tri vremena i povezuje tri lika koji bi u jednom trenutku trebalo da se 'sretnu'. Ja u predstavi tumačim demona koji pokušava da zatre tragove jednom narodu o kome danas samo znamo kako se zvao i ništa značajnije. Dakle igram, šejtana, đavola. Predstava je mešavina vizuelnog i auditivnog ataka na čula, ja bih voleo da on bude i emotivni, koji pokušava da ostane na tragu Pavićeve začudnosti do koje nam je stalo. Željko Jovanović
