Izvor: Politika, 19.Apr.2010, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Korak bliže društvu
Teško je govoriti o zaštiti prava osoba lišenih slobode, a imati u vidu ne samo zatvorenike i pritvorene nego i osobe sa hroničnim mentalnim poremećajima, kao i decu i mlade sa teškoćama u razvoju. Ipak, stručnjaci koji su proteklih dana na stranicama ,,Politike” pisali o ovoj delikatnoj temi ukazivali su i na ono što je zajedničko svim ovim specifičnim grupacijama: da društvo ne treba da se od njih ograđuje smeštajući ih u ogromne izdvojene zgrade nego, naprotiv, da pokušava da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ih, koliko je to moguće, vrati u normalnije uslove života.
Ovaj zahtev se, u izvesnom smislu, odnosi i na pritvorenike i zatvorenike, kojih je među osobama lišenim slobode daleko najviše (trenutno oko 11.500). Zahtev za njihovo kraće zadržavanje iza rešetaka odnosi se pre svega na optužene kojima se, smatra se, olako i bez valjanih razloga određuje pritvor. Međutim, utisak je da se upravo tako postupa jer istražni organi nastoje da obezbede prisustvo optuženih u svakom trenutku. Navodno se time postiže efikasnost u radu, mada u mnogim slučajevima nije tako: postupci traju mesecima, pa i po godinu-dve, pa je pritvorenih trenutno oko 4.000. Stručnjaci smatraju da bi trebalo da ih je manje i da bi to bio dokaz efikasnosti pravnog sistema.
Time bi bila smanjena ukupna prenaseljenost naših zatvora (u Evropi je indeks 115, a kod nas 150). Prenaseljenosti pogotovo doprinosi veliki broj osuđenika. Saopšten je podatak da je 40 odsto njih na izdržavanju kazne do šest meseci. Oni su, smatra se, pogodna populacija za rešenje problema zatvorske prenaseljenosti ako se češće primenjuju takozvane alternativne sankcije koje se svode na izdržavanje kazne izvan zatvora. Alternativne sankcije su evropski trend i nije čudo što se i u Srbiji sve češće pominju. Ove sankcije su dobre za alternativce, ali i za one u zatvorima. Jer ovi drugi će imati više prostora u svojim sobama, što znači da neće biti spavanja na podu i ,,na tri sprata”, veoma skraćenih dnevnih šetnji itd. Što se alternativaca tiče, oni će se na taj način zaštititi od pogubne ,,zatvorske infekcije” koja i sitne prestupnike zna da pretvori u one krupne.
Stručnjaci upozoravaju i na urgentnost promene zdravstvenog tretmana zatvorenika. I na jednu ovdašnju ,,sistemsku grešku”: medicinskim osobljem koje o njima brine rukovodi zatvorska uprava, što umanjuje mogućnost zaštite zatvorenika od fizičkog nasilja i torture. Ako su lekari deo uprave, onda je teško očekivati da će tokom pregleda konstatovati da je nasilja nad zatvorenicima bilo.
Najzad, kad je reč o osobama sa hroničnim mentalnim poremećajima, brine činjenica da je njih čak pet hiljada smešteno u bolnicama i stacionarima zatvorenog tipa. Od toga, pet takvih bolnica raspolažu sa tri hiljade ležajeva, a ostalo su velike ustanove socijalne zaštite. To su stacionari sa po nekoliko stotina do hiljadu bolesnika u kojima je teško organizovati programe rehabilitacije.
Slično je i sa ustanovama socijalne zaštite za decu i mlade sa teškoćama u razvoju (ukupni kapaciteti 1.500 ležajeva). Budući da ne postoji odgovarajuća podrška porodicama koje žele da se same brinu o svojoj deci, ona su često prepuštena kolektivnim centrima. Kad bi, međutim, postojala veća podrška nadležnih službi, porodice bi mogle same da brinu o ovoj deci, što je svakako humanije.
I upravo je o tome reč – društvo se očigledno mora tako organizovati da smanji broj onih za koje je neophodno da budu iza rešetaka raznih ustanova zatvorenog tipa. Prvo, zato što je to pravedno prema onima koji ne zaslužuju da na taj način budu izdvojeni iz društva, i drugo zato što se tako unosi neophodna humanost u odnosu prema onima koji ostaju iza visokih zidova velikih izdvojenih centara i zavoda. Jer, biće ih manje u tim zatvorenim prostorima, a to je prvi uslov njihovog normalnijeg života.
(Od sutra nova ,,Politikina” serija:
Kako kontrolisati humanitarne fondove)
Branislav Radivojša
[objavljeno: 19/04/2010]
