Izvor: Politika, 01.Dec.2011, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konvencija UN govori o istim pravima za svu decu
Manje od 30 odsto dece u Srbiji se odgaja isključivo nenasilnim metodama dok je čak dve trećine dece od dve do četrnaest godina iskusilo neku vrstu psihološkog ili fizičkog nasilnog disciplinovanja
Zakon o pravima deteta u Srbiji je značajan zato što je reč o jedinstvenom propisu koji objedinjuje različite aspekte zakonodavstva koji se odnosi na decu. Takođe, zakon popunjava neke praznine koje postoje u drugim propisima koji se dotiču prava deteta. Po svojoj strukturi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << on prati Konvenciju UN o pravima deteta, s tim što je zakon mnogo detaljniji.
Tokom javne rasprave o predloženom tekstu ustanoviće se u kojoj meri je usaglašen s konvencijom ali i s Opštim komentarima Komiteta UN za prava deteta koji interpretiraju pojedine odredbe konvencije, kao i sa postojećim nacionalnim zakonskim rešenjima da bi se postigli najviši standardi zaštite i promovisanja prava deteta.
Na primer, predloženim članom 14 u prednacrtu zakona u Srbiji se zabranjuje telesno kažnjavanje dece, što je u skladu s Konvencijom o pravima deteta (22 evropske zemlje već imaju takvu zakonsku regulativu). U srpskom prednacrtu, u okviru ovog člana, navedeni su i izuzeci u vezi s tim kada je dozvoljena upotreba sile i mere telesnog ograničenja deteta: u slučaju kada je neophodno da se zaštiti život i zdravlje deteta, druge osobe ili imovina veće vrednosti.
Opšti komentar Komiteta UN takođe govori o izuzecima, i specifikuje da je neophodna upotreba sile i telesnog ograničenja prihvatljiva samo kada se štiti život deteta ili neke druge osobe. Dakle, u slučaju zaštite imovine, bilo koje vrednosti, upotrebu sile komitet ne smatra opravdanim. Ovo je samo jedan primer koji pokazuje koliko tokom javne rasprave treba zaista pažljivo analizirati sve predložene odredbe i uporediti ih sa tumačenjima komiteta.
Pitanje je, naravno, da li je zakonodavac dužan da u potpunosti primenjuje Opšte komentare komiteta. Komentari su „dopuna” konvencije, interpretacija pojedinih njenih članova. Srbija je ratifikovala konvenciju, što znači da je u obavezi da je se pridržava.
S druge strane, Srbija je suverena država i na vlastima je da odluče da li će i u kojoj meri striktno da slede komentare komiteta i uključe ih u svoje zakonodavstvo. Očigledno je, međutim, da u svim institucijama ovog društva postoji dobra volja i opredeljenje da se deca zaštite i da se učini sve što je u njihovom najboljem interesu. A uloga Unicefa je da pomogne državi da štiti i promoviše prava deteta u skladu sa međunarodnim standardima i ugovorima o ljudskim pravima dece.
Da bi mogao da se prati napredak u ostvarivanju zacrtanih međunarodnih obaveza za poboljšanje položaja dece, Unicef svake pete godine, zajedno sa Republičkim zavodom za statistiku, sprovodi istraživanje o stanju i položaju dece i žena na reprezentativnom uzorku domaćinstava. Ovo istraživanje je u Srbiji još uvek jedinstven izvor podataka za višestruke pokazatelje statusa dece i žena, kao i za Rome iz romskih naselja.
Poslednje istraživanje urađeno je 2010. godine na nacionalnom uzorku od 6.800 domaćinstava i 1.800 domaćinstava u romskim naseljima. Preliminarni podaci pokazuju da je u odnosu na 2005. godinu postignut napredak u mnogim oblastima života i ostvarenja prava dece u Srbiji. Na primer, smrtnost dece u romskim naseljima je u poslednjih pet godina prepolovljena, povećan je obuhvat dece predškolskim obrazovanjem, za 25 odsto je porastao broj romske dece koja pohađaju prvi razred.
Istraživanje, međutim, pokazuje da su i dalje velike razlike između nacionalnog proseka i pojedinih ugroženih grupa (deca iz romskih naselja, najsiromašnija deca, ona koja žive u seoskim sredinama itd.). Ustanovljeno je takođe da se manje od 30 odsto dece odgaja isključivo nenasilnim metodama, i da je čak dve trećine dece od dve do četrnaest godina iskusilo neku vrstu psihološkog ili fizičkog nasilnog disciplinovanja.
Iako je 2009. godine donesen odličan Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja koji propisuje puno uključivanje marginalizovane dece, i iako je postignut značajan napredak u ovoj oblasti, još ima dece sa invaliditetom koja nisu uključena u redovne škole, odnosno još uvek idu u specijalne škole, što nije u skladu ni sa preporukama Komiteta UN, ni sa odredbama Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja.
Ali potrebno je vreme da se zakoni u potpunosti sprovedu u praksi, a Srbija je započela proces i ide u dobrom pravcu. Ono što je važno jeste da moramo da radimo dublje analize, da gledamo iza proseka, jer kad je reč o ostvarivanju prava deteta, na nivou proseka Srbija dosta dobro stoji.
Konvencija UN, međutim, govori o istim pravima za svu decu – i za onu koja su ekstremno siromašna, i za onu koja pripadaju nacionalnim manjinama, decu koja žive sa invaliditetom, za svako isključeno i marginalizovano dete. U ovom kontekstu stoga treba posmatrati i Prednacrt zakona o pravima deteta.
Nas iz Unicefa često pitaju i za prava dece u sukobu sa zakonom. Oblast maloletničkog pravosuđa takođe veoma je značajna.
Neophodno je pre svega da u društvu postoje programi i mere prevencije da se deca uopšte ne bi upustila u takva dela. Ali isto tako važno je da postoje programi rehabilitacije za one koji su već počinili krivično delo, da se vrate na pravi put i da to što su učinili ne ponove.
Programi prevencije pomažu deci da što bolje ispune svoje slobodno vreme, da ga iskoriste za sportske aktivnosti, za aktivnosti koje ih skreću sa ,,puta droge”, za pozitivno druženje, itd.
Čini mi se da je ovih programa u Srbiji manje nego u drugim evropskim zemljama. Ne znam zašto je tako. Neki kažu zbog krize i nedostatka sredstava. A zapravo, uvek se pokaže da nasilje i delinkventno ponašanje takođe ima svoju visoku cenu čak mnogo višu od one za prevenciju.
Zamenica direktorke Unicefa u Srbiji
Lesli Miler
objavljeno: 02.12.2011.
