Izvor: Vostok.rs, 05.Jun.2014, 13:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konstantin Samofalov: put iz Rusa među Srbe
05.06.2014. -
Ovaj tekst bi mogao da se zove «Svuda naši». Svakako, s neophodnim ispravkama, jer je naš gost danas - Konstantin Samofalov, poslanik skupštine Srbije u tri saziva, član osnivačkog odbora Nove demokratske stranke, čovek, koji sam o sebi kaže «ja sam Srbin ruskog porekla». Preci našeg sagovornika spadaju u «prvi talas» emigranata, koji su stigli u Kraljevinu SHS posle Oktobarske revolucije.
Za početak su kratke istorijske informacije. Pradeda Konstantina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Jakov Samofalov je služio u ruskoj carskoj armiji, tokom Prvog svetskog rata je ratovao na istočnom frontu. Posle poraza belih u građanskom ratu zajedno sa suprugom se našao na Krimu, odande je otišao u Galipolje, gde je u logoru za izbeglice bio rođen deda heroja našeg materijala, Konstantin. Zatim se porodica preselila na Balkan, deda je završio kadetski korpus u Beloj Crkvi, zatim univerzitet u Beogradu, postao veterinar.
Tako je počeo život Samofalovih u Srbiji.
- On je učestvovao u partizanskim snagama za vreme Drugog svetskog rata jer nije želeo da se priključi pojedincima koji su zajedno sa Nemcima išli na ruski front. Za njega je to bilo potpuno neprihvatljivo. I on se sklonio iz Beograda da ne bi bio regrutovan od strane Nemaca kao beli Rus, pobegao je iz Beograda za Niš. Tamo se krio, pretvarajući se da je Srbin, i priključio se partizanima. Vrlo brzo, zahvaljujući dobroj obuci koju je imao u kadetskom korpusu, gde je imao vrhunske učitelje među ruskim oficirima (mnogi od njih su bili pukovnici, čak i generali), ubrzo je dogurao do čina kapetana u partizanskim snagama. Zajedno sa Rusima je učestvovao u oslobađanju Beograda. Kada mu je ponuđeno da ostane u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, s obzirom da je bio veterinar, postojala je perspektiva da dogura do čina sanitetskog generala, naravno, on to nije prihvatio s obzirom da mu komunistička ideologija nije bila bliska. Razumljivo, zbog porodične istorije. On je smatrao da je sasvim dovoljno bilo što se odužio državi koja je primila njegovu porodicu, učestvujući u partizanskim snagama. Iako je bio protivnik komunističkog sistema, dogurao je čak i do direktora Veterinarske stanice Beograda. Njegovi prijatelji su mi govorili da je bio veliki-veliki stručnjak.
Da li ste sačuvali veze sa ruskom tradicijom?
- Ja sebe smatram Srbinom ruskog porekla. Mi u porodici veoma vodimo računa o našoj tradiciji. Interesantno je da se prababa, babuška, nakon prerane smrti mog pradede, Jakova Samofalova, koga sam pomenuo, (on je bio oficir, on je vrlo brzo pošto su stigli u Beograd u nesretnom slučaju izgubio život na jednoj građevini na kojoj je bio zaposlen, bukvalno šest meseci nakon što su stigli u Beograd), dakle, posle nekoliko godina babuška se preudala za drugog ruskog emigranta, Mihaila, koji je bio dvorjanin iz Harkovske oblasti i, s obzirom da on nije imao decu, on je tu svoju porodičnu tradiciju, svoju titulu preneo na mog oca. Tako da mi čuvamo tu tradiciju u okviru naše porodice. Uvek proslavljamo Maslenice. U Beloj nedelji peku se palačinke. To je jedan običaj o kojem vodimo računa. Proslavljamo i imendane, iako, znate Srbi imaju slave. Međutim, mi obeležavamo i imendane. Svetog Konstantina, ime mog oca Mihaila itd. I uvek smo u ruskoj crkvi za Uskrs. Na neki način smo podeljeni između sprske sadašnjosti i ruske prošlosti, ako tako mogu da definišem.
Da li ste bili u Rusiji, učite li njenu istoriju?
- Bio sam u Rusiji dva puta. Oba puta u Moskvi. Nažalost, u Petrogradu nisam bio iako mislim da bi Petrograd na mene ostavio najsnažniji utisak zbog naše porodične istorije. Ipak je to bio centar Ruskog carstva i to je mesto koje kod mene izaziva najsnažniju emociju. Što se tiče ruske istorije, trudim se da i kroz porodičnu istoriju i ono što smo dobili kada mi je pradeda došao u Beograd, a mi smo dobili dosta i te porodične građe iz koje istražjujem i porodičnu istoriju. Tako da se trudim da sagledam ovu veliku zemlju sa jedne ozbiljne istorijske distance. Ne može se sagledavati samo na osnovu konteksta današnjice, već na osnovu jedne viševekovne istorije koja je vrlo turbulentna s obzirom na prostor na kome se i geografski nalazi.
U takvom slučaju, ko je lično za vas ključna ličnost u ruskoj istoriji?
- Ja se u principu sudržavam u komentarisanju državnika u drugim zemljama. Isključivo volim da komentarišem predsednike države u sopstvenoj zemlji. Međutim, s obzirom na moju povezanost sa ruskom istorijom u određenoj dimenziji, usudio bih se da kažem da, što se mene lično tiče i mojih predaka, sasvim sigurno je to car Nikolaj Romanov. Posebno imajući njegovu ulogu u spasavanju srpske vojske, koja je u vreme Prvog svetskog rata napustila Srbiju. Povlačila se preko Albanije, u nameri da se domogne grčkog ostrva Krf, i bila je zaključana bukvalno na jadranskoj obali Albanije. I upravo na insistiranje cara Nikolaja Romanova, koji je zapretio Britancima i Francuzima da će se povući sa istočnog fronta, a zahtevao je da oni obezbede brodove za prevoz srpske vojske, oni su to i učinili. Srpska vojska je spasena, prevezena je na Krf, tamo se oporavila. Nakon toga odigrala jednu od ključnih uloga u proboju Solunskog fronta i upravo u tom smislu i bila je sačuvana. Tako da Nikolaj Romanov apsolutno zaslužuje taj spomenik za koji se planira da bude podignut u centru Beograda. Ja sam tu inicijativu u jednom beogradskom dnevnom listu pre nekoliko nedelja i javno podržao, jer mislim da je on jedna istorija koja nadilazi i kontekst aktuelnih odnosa, već predstavlja simbol jedne duboke veze koja postoji između naših naroda.
Između ostalog, znate li poreklo prezimena «Samofalov»? Prema nekim izvorima, ono je povezano s mornarima. Međutim, prema drugim izvorima, to može da bude čovek, koji voli da se hvali. Vama kao pešadincu, kakva varijanta više odgovara?
- (smeje se) S obzirom da postoji i verzija prezimena Samohvalov, pre bih tumačio možda da su to mornari. Moji su živeli i u Melitopolju, što nije tako daleko od Crnog mora. Verovatno tu ima neke veze. A možda je i ta naša sudbina da smo morali da pređemo Crno more, bežeći od crvenih, kako bismo sačuvali živote, pa je i tu neka simbolika da su brodovi odigrali ulogu u spasavanju naše porodice.
Svi znamo što se dešava u onom delu Ukrajine, odakle su poreklom Samofalovi, kao i to da Srbija zauzima maksimalno uzdržani stav u vezi sa rusko-ukrajinskim odnosima. Čime to objašnjavate?
- Pre svega, mora da vodi računa o sopstvenom nacionalnom interesu. Mislim na politiku zagovaranja teritorijalnog integriteta i suvereniteta država. Naravno, vi znate da smo mi tu principijelnu poziciju imali uvek pre svega u kontekstu naše pokrajine Kosovo i Metohija. U tom smislu i ukazivali međunarodnoj zajednici na opasnosti koje takav presedan može da izazove u drugim kriznim žarištima u svetu. U ostalom i predsednik Tadić, koji je i lider moje Nove demokratske stranke je veoma jasno zagovarao ovu politiku. S druge strane, naravno, Srbija i Rusija imaju duboke istorijske veze. I u tom smislu za nas nije prihvatljiva ideja da se uvode nekakve sankcije. Sa druge strane, mi imamo nedvosmislenu politiku evropskih integracija. Za Srbiju je prirodni put da postane članica Evropske unije. To je jedan od naših najvažnijih strateških prioriteta koji ne isključuje najprijateljskije moguće odnose sa Rusijom. Mi imamo izuzetno dobru ekonomsku saradnju, imamo sporazum o slobodnoj trgovini. I u tom smislu Rusija je jedan veoma važan partner za nas, a ne treba da ponavljam koliko je za nas uvek bila važna principijelna podrška kada se radi i o nepriznavanju Kosova. Kada pogledate čitavu istoriju Srbije, mi smo se uvek nalazili na jednoj raskrsnici puteva između istoka i zapada. Postojali su veliki ljudi u srpskoj istoriji koji su govorili da je Srbija istok zapadu i zapad istoku. Ja ne bih ulazio previše u tumačenje te rečenice. Prosto je interesantna zato što je izgovarana i pre više vekova. Ja sam duboko uveren da ukoliko Srbija ostane čvrsta u zagovaranju svojih stavova, ukoliko ne odustajemo od naših principa, a to je poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta svake države, a sa druge strane, uvek insistiranje na najboljim mogućim odnosima sa Rusijom, ja mislim da čak i iz ovih nesrećnih kriznih situacija možemo da izađemo sa jednom novom snagom i da to ne mora uvek da bude problem za Srbiju.
Vaši pradeda je napustio ruski Krim. Danas se to poluostrvo vratilo u Rusiju, te nije tajna da je za određeni deo srpskog društva svojevrsni slogan postalo «Danas Krim, sutra KiM». Kako se odnosite prema tome?
- Sigurno da jedan deo stanovništva gleda emotivno na ovo pitanje, s obzirom na teško iskustvo koje smo mi imali na Kosovu i na bliskost između naših naroda. Međutim, mi moramo da budemo realni i odgovorni i u tom smislu da razumemo da Srbija ni jednim svojim gestom ne sme da obesmišljava sopstvenu politiku poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta, jer dovodimo u pitanje i sopstvenu poziciju u odnosu Kosova i Metohije. Tako da bih se ja uvek rukovodio time, bez obzira moja lična osećanja ili dela mojih sugrađana.
Kakvo će mesto zauzeti Rusija u vaspitanju Vaše dece?
- Ja ću, naravno, insistirati na tome, jer sam na taj deo porodične istorije apsolutno ponosan i mi imamo tu tradiciju da se očevo ime prenosi na prvog sina. Ukoliko bude sreće, ako Bog podari, nadam se da ću i ja imati priliku da nazovem svog sina imenom svog oca. U mojoj porodici se uvek vodilo računa o tome da se poštuju ruski običaji i ja ću na tome insistirati. Rusija je danas to što jeste. Drugačija država u odnosu na onu koja je postojala u vreme komunizma i koja je postojala u periodu monarhije. Tako da će i moja deca verovatno u budućnosti svoj odnos prema Rusiji graditi prema onome što se dešava u njihovom vremenu. Što se tiče same istorije, ja sam vrlo podeljen, s obzirom na gorko iskustvo koje je moja porodica imala u periodu revolucije, ali ja ne volim da gledam na to sa previše negativnim prizvukom, jer smo i mi u Srbiji iskusili veoma teške konflikte unutar jednog društva i nemogućnost da se pomire te dve Srbije (komunistička i antikomunistička). I ne mislim da je kontinuirani sukob nešto što može da donese bilo kakvu korist građanima. U tom smislu ne bih se previše zadržavao na negativne emocije, već isključivo na pozitivno i onome što smo mi doneli u Beograd iz ove velike zemlje. I, naravno, sve tradicije koje smo doneli. Tako da nastavićemo to da negujemo. I nadam se da će i drugi ljudi koji imaju sličnu istoriju kao i moja porodica da nastave sa ovim, jer nije dobro ni potpuno se asimilovati. Onda u potpunosti gubiš taj identitet. I mislim da je to šteta.
Timur Blohin,
Izvor: Glas Rusije
.jpg)
