Izvor: Politika, 20.Jan.2015, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komedije koje postaju tragedije
U istoj kalendarskoj godini, još kao studentu, na sceni Ateljea 212, izuzetni glumci tog pozorišta, izveli su dva dramska teksta Dušana Kovačevića. Ta dva Kovačevićeva prvenca, predstave su bez kojih se ne može zamisliti srpsko pozorište: „Maratonci trče počasni krug” i „Radovan Treći”. Njegovi prvenci, kao i sve druge drame, danas se izvode na scenama širom sveta.
U svečanoj sali SANU, „Drame” Dušana Kovačevića, u pet knjiga, koje je objavio „Zavod za udžbenike >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Beograd”, predstavili su Miro Vuksanović, Ljubomir Simović, Mihajlo Pantić i autor. U prvoj knjizi su drame: „Maratonci trče počasni krug”, „Radovan Treći”, „Svemirski zmaj” i „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću”. U drugoj: „Proleće u januaru”, „Limunacija”, „Sabirni centar” i „Balkanski špijun”. U trećoj: „Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Klaustrofobična komedija”, „Profesionalac” i „Urnebesna tragedija”. U četvrtoj: „Lari Tompson – tragedija jedne mladosti”, „Kontejner sa pet zvezdica”, „Doktor Šuster” i „Zvezdana prašina”. I u petoj: „Ponoćna pošta”, „Generalna proba samoubistva”, „Život u tesnim cipelama” i „Kumovi”.
Nije teško primetiti (kao što je, uostalom, već primetio Petar Marjanović), da se skoro sve Kovačevićeve komedije, kao i Nušićeve, ističe Ljubomir Simović, odigravaju u okviru porodice. Pred nama promiču članovi porodica Topalović, Vilotić, Čvorović, Pavlović, Kraj, Savski-Keser, Kos, članovi porodice Radovana Trećeg, ili Milana upravnika pozorišta. Samo po sebi, porodica na sceni nije ništa novo: već smo se nagledali svih onih Helmersovih, Tesmanovih, Borkmanovih, Prozorovih, Besemjonovih, Serebrjakovih, Popovićevih, Glembajevih... Ali su, u odnosu na sve njih, Kovačevićeve porodice drugačije: one su takve da nam se, dok ih gledamo, diže kosa na glavi.
Dušan Kovačević se, kao komediograf, služi preterivanjima svih vrsta, parodijama, persiflažama, sjajnim i vrtoglavim hiperbolama, apsurdima i čudima. Kod njega, međutim, nema ničega proizvoljnog i slučajnog. Sve njegove komedije su zasnovane na čvrstoj i precizno izvedenoj strukturi: sve je na svome mestu, u svom ležištu, u svom žljebu i zglobu, i sve funkcioniše u saglasnosti sa ostalim elementima komedije. Nije Kovačević slučajno jednu od svojih urnebesnih komedija, dodaje Simović, nazvao tragedijom. Oni ludaci u „Urnebesnoj tragediji”, kojima se grohotom smejemo, nisu komični, nego tragični.
Naslovi drama i drugih dela (pritom se cilja na scenarije „Ko to tamo peva” i ostale) akademika Dušana Kovačevića, istakao je Miro Vuksanović, više od četrdeset godina su deo svakodnevnih izreka. Tako je zbog njihovog neprekinutog prisustva u pozorištu, na filmu, radiju i televiziji, u tumačenjima i izvedbama za pamćenje. I uvek, dok naslove Kovačevićevih drama izgovaramo, dok po njima prepoznajemo likove i prilike u kojima su, dok produžujemo sećanja, pojavljuju se i smeh i seta, u isti mah, nešto kao čudan, a istinit život. Ostajemo zadovoljni što je među nama pisac tolike kazivačke snage i nedosegnute dosetljivosti, Nušić našeg vremena, Sterijin potomak i Simovićev savremenik. Tako se označavaju najznatniji predeli iz istorije srpske dramske književnosti.
Na početku je uvod autora, s porukom „Odmah se vraćam”. Na završetku je tekst profesora Mihajla Pantića, koji saopštava i kako je „shvatio da je Kovačevićeva pisana književnost postala usmena”.
Govor o očiglednostima, najteži je oblik govora. Kako, saglasno tom stavu, govoriti o piscu čije delo gotovo svi poznajemo, koje gotovo bez izuzetka svi volimo i koje, kako god da se gleda, čini nepomerljiv, svakako vedriji, katarzično prosvetljen deo našeg doba i naših života, zapitao je Mihajlo Pantić.
Pisac i njegovo delo uvek su rezultanta koliko individualno-biografsko-psiholoških, toliko i opštedruštvenih procesa, rečju, onog neumoljivog, a nužnog, sticaja tek delimično objašnjivih okolnosti, u kojima se uluči nesvakidašnja prilika i neki glas dođe u (zasluženu) poziciju, da govoreći o sebi i iz sebe, o drugima i za druge, zapravo govori o svima, kakav je slučaj upravo sa Dušanom Kovačevićem i onim što je napisao taj „smehoviti vidar” i „vidoviti tumač” svega što sanjamo i šta nam se događa.
Ono što se može reći za Steriju, Nušića i Popovića, naglašava Pantić, može se, bez ostatka, naravno, uz ceo niz kreativnih, inovativnih dopuna, reći i za Dušana Kovačevića. On sam, što implicitno, što izričito, potencira tu vezu sa prethodnicima čiji duh i iskustvo baštini, produžavajući tradicijsku vertikalu prividno komički određene nacionalne drame (u dvostrukom značenju te sintagme, kao pozorišnog, književnog oblika, ali i kao traumatično proživljene istorije), i posle svega otvarajući novi umetnički, a ujedno i saznajni horizont koji u samo središte (možda bi bilo bolje reći – samo srce) njegovih dramaturških nastojanja – dovodi čoveka obretenog, mimo sopstvene volje, u košmaru i bezizlazu prošlog veka i neposredne sadašnjice.
U jednom razgovoru, na pitanje Mihajla Pantića kako vidi sopstveno stvaralaštvo u odnosu na srpsku dramsku, a posebno komediografsku tradiciju, Dušan Kovačević je odgovorio: „Sterija i Nušić su dve šine po kojima danas putuje srpska dramska književnost. Sad, neko ide jednom, a nekom drugom šinom, neko se, poput mene, oslanja na obe. Uvek se neko menja na čelu te kompozicije, pa će tako, verujem, uskoro neki novi talentovani dramski pisci celu kompoziciju povući još malo napred.”
Z. Radisavljević
objavljeno: 21.01.2015.
