Izvor: Politika, 02.Mar.2011, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komarci i magarci
Savremeni gledalac rijalitija nije pasivni prijemnik ponašanja koja vidi na ekranu. Naprotiv, on je tu da sudi, procenjuje i zahteva kaznu i zabranu
Po količini zabrinutosti i galame koju izaziva, pomislilo bi se da u Srbiji ne postoji veći problem od rijaliti emisija. Pojava ovog savremenog izuma je nezapamćen atak na tradicionalnu kulturu srpskog čoveka koji je, poznato je, još u vreme jednocifrene pismenosti i osnivanja prve visoke škole, po trgovima recitovao Getea i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Šekspira. A na šta smo sad spali.
U realnosti, popularna kultura se svuda u svetu razlikovala od elitne i po pravilu bar u nekoj meri izaziva kritiku i podsmeh. Elitna kultura zahteva predispozicije, resurse i napor koje velika većina ljudi nema prilike ni motiva da pribavi. Zapravo, jedan od razloga zašto su napadi na popularnu kulturu po pravilu širi i intenzivniji nego što ona realno zaslužuje je u snobizmu tj. pokušaju da se stvaranjem distance u odnosu na niže klase obezbedi sopstveni status.
Rijaliti emisije se u jednoj ogoljenoj i zaoštrenoj, da ne kažem primitivnoj formi, bave osnovnim preokupacijama ljudskih bića koje su predmet i velike literature. A njihova kognitivna (saznajna) zahtevnost zapravo i nije baš toliko mala kao što se obično misli, i pogotovo nije mala kada se uporedi sa ranijim generacijama proizvoda masovne kulture. Kao što je Stiven Džonson pokazao u knjizi „Loše je dobro”, savremena popularna kultura je intelektualno zahtevnija a ne jednostavnija od njenih istorijskih prethodnika. U današnje vreme, čak i praćenje relativno nezahtevnih programa kao što su rijaliti programi zahteva da se, iz epizode u epizodu, često u rasponu od nekoliko meseci, pamte brojni likovi, promene u njihovim odnosima i detalji njihovih interakcija.
Ovaj napor uložen u praćenje rijalitija svakako bi mogao da se opiše kao kolosalno gubljenje vremena, ali, istini za volju, to može da se kaže za svaki hobi, od igranja šaha do slušanja klasične muzike. Ako smo nešto naučili iz prethodnih sto godina psiholoških istraživanja, to je da je tzv. transfer znanja – prenos naučenog s jednog domena u drugi – težak i neuobičajen. Još od vremena turbo-folka (da ne pominjemo pometnju koju je svojevremeno stvorila pojava rok-muzike) diže se panika da ,,degradirani” muzički ili televizijski ukus vodi ka opštem rasulu u društvu. U međuvremenu, vlast se promenila, a turbo-folk je postao jedan od uspešnijih izvoznih proizvoda. Sofisticirane estetske preference nisu nikakva garancija zrelih političkih stavova ili pridržavanja konvencionalnih moralnih normi.
Psiholozi su dugo verovali da je čovek prazna tabla na kojoj se pasivno reflektuju vrednosti okruženja – to je išlo toliko daleko da su se pacovi i golubovi koristili kao modeli učenja kod čoveka. A i danas na svakom koraku može da se čuje kako je ljude lako izmanipulisati da kupuju stvari ,,koje im ne trebaju” i glasaju za stranke koje ne rade u njihovom interesu; kako su polusvesne mase bespomoćne žrtve reklama za deterdžent koje im obećavaju ne samo besprekornu čistoću već i porodičnu sreću i materijalno izobilje.
Danas znamo, međutim, da je ljudska psihologija komplikovana i inertna; da čovek u svoje okruženje ulazi s gomilom ukorenjenih predrasuda i preokupacija, a da svoje razumske moći koristi krajnje selektivno, najčešće u smeru unapred utvrđenih zaključaka. To je u skladu sa svakodnevnim iskustvom koje nam pokazuje da malo stvari u životu ima manje izgleda na uspeh od promene tuđeg mišljenja. Ko god tvrdi da je ljudima lako upravljati, mora biti da nikad nije nešto pokušao da proda, da napravi gledanu emisiju ili pobedi na izborima za savet mesne zajednice.
Savremeni gledalac rijalitija nije pasivni prijemnik ponašanja koja vidi na ekranu. Naprotiv, on je tu da sudi, procenjuje i zahteva kaznu i zabranu. Neko će reći da učešće poznatih u rijalitijima daje prestiž. Ali zapravo se dešava suprotno – učešće u rijalitijima unižava status nekadašnjih zvezda i svodi ih na nivo gledalaca, ako ne i ispod njega. Uostalom, postoji razlog zašto u rijalitijima ne učestvuju prave zvezde na vrhuncu slave, već one uveliko ili poluzaboravljene ili pritisnute novčanim problemima.
Oko najnovijih izjava u jednoj od emisija o tome da su nas ,,Jevreji bombardovali i doneli rak” te ,,stvorili Ameriku” digla se velika buka. Nažalost, slični stavovi o Jevrejima „koji podmuklo kontrolišu svetske događaje” su opšte mesto preporučivanih komentara čitalaca na sajtovima praktično svih većih srpskih medija, a internet forume da i ne pominjemo. U zemlji u kojoj malo ko zna kako se zove predsednik njegove opštine, ali zato iza svakog žbuna iskaču stručnjaci za Libiju, SAD i međunarodne finansije, bilo je samo pitanje vremena kada će se neki od tih „stručnjaka” pojaviti i u rijalitiju. Ali to je najmanji problem.
doktor psihologije
Željka Buturović
objavljeno: 02.03.2011.
