Izvor: Politika, 22.Okt.2010, 00:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko pomažu videći ljudi
Uočio sam da bezbednosna zaštita slepog građanina spada u niži red zaštite
Svi koji su bili u velikim metropolama Evrope dolaze sa utiskom da je tamo urađeno sve da osobe sa invaliditetom mogu do maksimuma da razviju svoju samostalnost. Nije to sve uradio novac već i volja vladajućih struktura. Često se dešavalo da Savez slepih pokrene inicijativu za poboljšanje položaja slepih građana, a da je videći ljudi oplemene i poboljšaju. Međutim, mnogo je više situacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kojima savez pokreće inicijative a društvene strukture ostaju pasivne i ne preduzimaju ništa da se to reši. Naš cilj je, međutim, da se dogovorimo i odredimo put ka potpunom uključivanju slepih i slabovidih građana u javni život i korišćenje javnih resursa. Pominjem specifične potrebe slepih i slabovidih, ali sam svestan da i ostale grupe osoba sa invaliditetom nisu u povoljnijem položaju.
Šta to konkretno znači?
Ada Ciganlija je opšte društveno dobro Beograda i Srbije. Mnoštvo je rekreativnih sadržaja stvoreno isključivo za lica sa zdravim vidom. Međutim, šta Ada nudi slepim građanima? Nebezbednu šetnju, kupanje pod nepovoljnim uslovima, kafane i organizovano korišćenje kuglane. Šta druge turističke organizacije nude slepim građanima? Ništa. Obratite pažnju da je reč o samostalnosti slepog čoveka u ostvarivanju nečijih usluga. Kad god pomislim da odem u ,,Mekdonalds”, zapitam se ko će mi pomoći da saznam šta tamo mogu da dobijem za jelo, da uzmem to što hoću, kako ću tamo da nađem mesto i mnogo toga. Zato tamo i odlazim samo u društvu članova porodice, prijatelja sa zdravim vidom ili slabovidih lica.
U mogućnosti sam da odaberem da li ću da nabavljam hleb i mleko u maloj prodavnici ili ,,Maksi” prodavnici. Opredeljujem se uvek za onu prvu ako imaju ono što mi treba. Megamarketi su slepim osobama potpuno nedostupni. Do mnogih bih znao da dođem, ali ne znam šta me tamo čeka.
Mnogo se priča o seoskom turizmu u Srbiji. Znam da organizujem putovanje do bilo kojeg sela, ali me je strah kako ću tamo da prođem, da li ću dobiti mogućnost da se odmaram i uživam koliko mi sposobnosti dozvoljavaju.
Koristim Dom zdravlja u Novom Beogradu. Znam sam da dođem do zgrade, da odem do šaltera gde je moj zdravstveni karton, znam gde je ordinacija moje divne lekarke, ali ne znam gde su odeljenja u koja me lekarka pošalje. To uopšte nije problem organizacije rada u tom domu. To se njih savršeno ne tiče. A dobro pamtim dan kada sam zbog nečega otišao u taj dom i doživeo da me dežurna medicinska sestra na šalteru odvede do traženog odeljenja pošto je završila ažuriranje moje dokumentacije. Toliko je to bilo divno, da sam potpuno zapamtio gde se to odeljenje nalazi i da mi više nije bilo potrebno da me neko vodi.
Zamislite da se u jednoj kulturnoj ustanovi visokog ranga služba pita kako ću da se popnem uz stepenice do službe koja mi je potrebna. Oni su se snašli za pratioca, ali da li ja, koji sam do njih prevalio desetak kilometara potpuno sam, mogu da se popnem stepenicama do prvog sprata? Ubedio sam ih da mogu.
Isto tako, gde god i kad god mogu, govorim da strani kulturni centri u Beogradu ne obezbeđuju nivo usluga koje njihovi građani imaju u zemlji porekla, ali to jednostavno niko ne sluša.
Zajednički imenitelj svih ovih situacija je nedostupnost usluga, neorganizovanost službi u objektima da bi bili pristupačni za osobe sa oštećenjem vida. Osnovni zadatak je da pronađemo puteve i sredstva da to organizujemo.
Trgovci bi, recimo, morali da svoje artikle učine dostupnim slepima. Ima situacija kada je moguće opipati artikal kroz kesu u kojoj je spakovan, ali je isto toliko situacija kada to nije moguće. Prodavci moraju da poznaju svoje artikle, jer često pratioci slepih nisu vični da pomognu svome drugu. Tako se desilo da je trgovac prodao slepom kupcu ce-de plejer tvrdeći da taj plejer čita i ce-de snimljen u MP3 formatu, a u prospektu je jasno pisalo da ne treba pokušavati takvu vrstu ce-dea slušati u tom uređaju.
Bezbednosna zaštita slepih građana nije isto što i zaštita građana sa vidom. Uočio sam da bezbednosna zaštita slepog građanina spada u niži red zaštite. Tražio sam da policija što pre dođe na mesto gde je čovek parkirao vozilo na pešačkom prelazu, stazi za pešake ili u nekim sličnim situacijama, ali bih uvek bio odbijen. Gradskom saobraćajnom preduzeću godinama objašnjavamo da imamo problem sa autobusima koji staju u nizu, ali smo i danas bez rešenja. Snalazimo se mi, ali kada će takve i slične stvari biti organizovane?
*Magistar, profesor, član Saveza slepih Srbije
(Sutra: Ne bežimo od pratioca, samo da bude tu)
Tihomir Nikolić
objavljeno: 22.10.2010.
