Izvor: Blic, 11.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko kreveta toliko ćudi
Koliko kreveta toliko ćudi
Esejista, autor dva romana, ranije pretežno novinar Velimir Ćurgus Kazimir sve više objavljuje svoju prozu u inostranstvu. Manje je poznato da se bavi i slikarstvom, a upravo je u toku izložba njegovih crteža, u Galeriji Grafičkog kolektiva, na kojima preovlađuju prazni kreveti.
'Ta tema je došla spontano i slučajno, počevši od motiva zgužvane posteljine, a vremenom sam ustanovio da me to stvarno privlači, u smislu – koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kreveta toliko ćudi. Suočio sam se sa ogromnim bogatstvom atmosfera koje se oko njih šire. Sve su to elementi neke lepe intime. Nema tu nikakvog ni mraka, ni očajanja pa ni otuđenja, bez obzira na to što ih ljudi i tako tumače. Nedavno sam u Nemačkoj, na dvema izložbama, takođe video da se slikari bave temom spavaćih soba. Ta unutrašnjost naših kuća je stalno aktuelna – kako izgledaju naše kuhinje, sobe – sve je to deo nekog normalnog, toplog, našeg sveta'. Ima tu i radova koji ukazuju na siromaštvo i neprijatne događaje koji su nam se dešavali proteklih godina...
- Ne možete pobeći od toga. I sam kad pogledam datume nastanka ovih crteža, kojih nisam bio svestan, pa povežem neke stvari, kao, na primer, jedan kolaž sa avionima iznad jastuka, rađen mesec dana pre bombardovanja, shvatim koliko podsvest radi. Ova tema i jeste bila, na neki način, i bekstvo od tog i takvog sveta i života, ugroženog sa svih strana, i spolja i iznutra. Čini mi se da je taj intimni, porodični svet, svet prijatelja bio, zaista, najjači oslonac i pribežište većine normalnih ljudi, a ja pokušavam da radim, pišem i slikam ono što je vezano isključivo za normalne i pristojne ljude, i ne bavim se barabama. Ko su barabe, jer danas je mnogo toga pobrkano?
- U našoj situaciji, ja to ne gledam kao neko simboličko značenje, nego u tome vidim nešto veoma konkretno. Možete prepoznati ko je baraba po tome šta je sve radio i govorio i kako se ponašao prema svojim najbližima, i to je mera normalnosti ili skotluka ljudskog. Prema tome, ako imamo ljude koji su potpuno zaboravili da svet oko njih postoji, odnosno, koji su se bavili krupnim rečima iza kojih je stajao samo interes, bilo lične promocije bilo bogaćenja, onda je naravno jasno o kakvim ljudima i o kakvoj moralnosti je reč. Uvek sam govorio da hoću da vidim te koji se toliko brinu i busaju u nacionalna i patriotska prsa – šta su konkretno uradili, da li su ugostili nekog rođaka, nekog prijatelja koji je izgubio sve, da li su besplatno držali predavanje, pomagali ljudima, da li su znali u kakvim su uslovima živeli ljudi u kolektivnim izbegličkim centrima ili je sve to bila samo jedna šarena laž. Mi te ljude vidimo, vidimo one koji su se za ovih deset godina obogatili, došli do velikih stanova i kuća, imali po četiri pet poslova, koji su imali sve moguće privilegije: državne, javne... Dakle, to nema veze sa metafizikom... to su konkretne stvari.
Šta pod tim podrazumevate?
- Suština ostaje ista, ali čovek s godinama postaje fleksibilniji prema ljudskim slabostima, i sopstvenim i tuđim, ali, s druge strane, postaje isključiv prema onoj vrsti nepotrebnih kompromisa u koji mnoge javne ličnosti kod nas ulaze, pa postavljate pitanje - zašto mu je to potrebno. To je jedna od stvari koja mi je uvek bila zaprepašćujuća – zašto je Ivo Andrić morao da uđe u Partiju, pošto je dobio Nobelovu nagradu?! Zar kad je jedan takav, zaista, veličanstven pisac, sebi dozvolio taj, najverovatnije, konformizam, onda – šta reći o mnogo manjim ljudima koji su spremni da ulaze u takve aranžmane, da se stalno pitate – dobro gde je to njihovo delo, a gde je njihov život i to šta oni rade. Bili ste opozicionar prošloj vlasti, a da li ste i ovoj, na izvestan način?
- Nikada nisam bio stranački angažovan, ali sam od početka Miloševićevog dolaska na vlast bio protiv njegove politike, jer sam znao, krajnje racionalno a ne samo intuitivno, da je to politika koja će odvesti ovaj narod i zemlju u katastrofu. Imam dosta snažnu distancu prema sadašnjoj vlasti, ali je ne posmatram kao što sam posmatrao prethodnu. Ne smemo zaboraviti da smo tada živeli u strahu. Onaj ko nije živeo u strahu ili je bio bešćutan ili budala, ili je živeo u milosti te vlasti. Takve ugroženosti više nema i to je kvalitet, bez obzira kako će se razvijati politička situacija. Ne mislim da je to plod isključivo ove i ovakve DOS-ove vlasti, već je to najviše proizvod zaista snažnog otpora i želje naroda da promeni režim i to je nešto što treba uvažavati. Ove unutrašnje igre koje se sada dešavaju ne ostavljaju me hladnim, ali je to potpuno druga vrsta javnog odnosa. Moguća je oštra kritika nekih stvari, ali to više nije kontekst pitanja života ili smrti. Da se vratimo vašem radu, kakva je veza između onoga o čemu pišete i slikarstva?
- I u esejima negujem intimni detalj, pišem uglavnom u prvom licu, ne bavim se opštim velikim temama mimo detalja i onoga što je lično, tako da ne postoji neka velika razlika u motivima. Zbog čega bolje sarađujete sa spoljnim svetom nego unutrašnjim, kada je objavljivanje u pitanju?
- Nije u pitanju to što je ovde teško naći izdavača, nego mi se čini da se tržište do te mere suzilo i osiromašilo, da često ono što napišete i pored dobrih kritika nema pravu čitalačku recepciju. Sa ovom izložbom došao sam u paradoksalnu situaciju da publicitet u vezi s njom daleko prevazilazi ukupni publicitet mojih devet objavljenih knjiga. Ljubica Jelisavac
