Izvor: Blic, 14.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolevka za treće uvo
Kolevka za treće uvo
Gitarista Miroslav Tadić pripada jednoj od prvih generacija pedagoga, uključujući i Ameriku, kvalifikovanoj da prenosi gitarsko znanje koje nije stilski specifično određeno i koje se zasniva na sintezi stilova. Jedan od predmeta koje predaje na kalifornijskom Institutu za umetnost, na kome je i sam magistrirao i odmah postao profesor, jeste i 'Bluz pre 1960'. Bogatu diskografsku i koncertnu aktivnost upotpunio je poslednjih godina saradnjom Vlatkom Stefanovskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa kojim je na proteklom Gitar art festivalu održao dva zapažena koncerta. Upravo je završio snimanje albuma 'Lulka (Kolevka) za 3. uvo' uz saradnju pevačice izvorne muzike, Vanje Lazarove, koji predstavlja presek njegovih razmišljanja o folkloru.
I sami se slažete da je reč o paradoksalnoj situaciji jer jedan 'bluz predmet' u Americi predaje neko rođen na Balkanu i to u konkurenciji mnogih crnih, američkih i afričkih muzičara?
- I ne samo to, nego predajem istoriju bluza američkim klincima koji dobro poznaju muziku i instrument ali često nemaju svest o tome kakva veza postoji između Stivi Rej Vona, koji ima uticaja na njih, i Hendriksa, koja je Hedriksova veza sa Badi Gajem, Badijeva veza sa Albert Kingom odnosno Bibi Kingom ili ovog poslednjeg sa Madi Votersom…
Ovde ste najviše poznati po saradnji sa Vlatkom Stefanovskim pa vaš duo upoređuju sa onim Paka De Lusije i Džona Meklaflina!?
- To je osobina naše sredine da svoje umetnike poredi sa svetski uspešnim pojedincima, što je laskavo ali i nepotrebno. Svako je to što jeste. Istina je da Pako i Meklaflin imaju potpuno različitu priču, različitu tehniku, što je slučaj i kod mene i Vlatka. Reč je o komplementarnoj razlici, o ravnoteži dva pristupa gitari, o dve muzičke estetike i lične istorije, o dve različite gitarske tehnike.
Od početka komunikacija nam je bila vrlo laka, kao neka čista telefonska veza kad sasvim dobro čujete sagovornika.
On iz roka dolazi ka vama, a vi iz klasike idete ka njemu!
- Tačno. Znači tehnika ne predstavlja problem, u pitanju je samo kako ćemo muzički nešto da rešimo. A tehnika je pritom na svetskom nivou. On svira trzalicom više melodijski, a ja koristim klasičnu tehniku koja podrazumeva višeglasje, sviram basove i harmonije, pravim aranžmane u kojima on može da se kreće. Nikad ne sviramo isto, ima puno otvorenih delova u kojima se osećamo komotno.
Postoji saglasje da ste jedan od prvih koji je klasične kompozicije, pa i flamenko, počeo da prilagođava električnoj gitari. Imate li nameru da se sa Vlatkom menjate poziciju na sceni?
- Misli se da sam primenio tehniku klasične gitare i tehnike flamenka na sviranje električne gitare. Umem da sviram trzalicom, to je opšta tehnika električne gitare ali ja sam počeo da je sviram prstima, i primenjujem flamenko tehnike. Napravio sam modofikacije i na samom instrumentu, povećavši širinu vrata električne gitare pa mi je još lakše da prenosem klasičnu tehniku.Vlatko i ja nećemo menjati pozicije na sceni ali dogovaramo se da napravimo i elktričnu verziju našeg dua.
Bili ste u Bajaginoj ekipi?
- Da sedeli smo i svirali gitare, baš smo se intenzivno družili. U ekipi je bio i jedan stariji Rom koji je osim narodnjaka svirao i Henrdiksa. Mada sam tokom školovanja preko svog mentora, Vojina Draškocija, Lale Kovačeva i grupe 'Balkan imprešn' upoznao etno krosover i pre nego što su pojmovi 'etno', 'etnodžez' ili 'vorldmjuzik' bili formirani, tek kad sam stigao u SAD, kad je postojala distanca između mene i Balkana, pre svega makedonska, pa i muzika iz Južne Srbije, postala mi je bliska. Kad je o mom stilskom 'krosoveru' reč, on je postojao i u saradnji sa bubnjarem Markom Nasifom, čiji je prvi veći posao u karijeri bio onaj 1972. u grupi 'Velvet Andergraund', na našem albumu 'Snejk mjuzik'. Tada smo napravili između ostalih i obradu Zapine kompozicije 'Ko su moždani policajci' sa albuma iz 1960., 'Frikaut', sarađivali i sa Džek Brusom autorom čuvenih kompozicija grupe 'Krim', 'Sanšajn of Jo Lov' i 'Vajt Rum'. Svirao sam gitaru u 'Otelu', Verdijevom izvođenju Opere San Franciska kojom prilikom je Placido Domingo bio umetnički direktor i naravno, pevao.
Kako ste se osećali kad vas je časopis 'Gitar Plejer' proglasio jednim od trideset najoriginalnijih, najindividualnijih gitarista sveta?
- Lepo sam se osećao ali te top-liste mi nisu bliske, nije reč o atletici. Drago mi je što ih je opredelilo moje temeljno poznavanje i električne, kao i klasične gitare i način na koji povezujem različite stilove. Uvek sam se trudio da pre nego što počnem da pravim veze između muzičkih stilova podrobno preslušam sve u vezi s pojedinim stilom. Jer, muzika nam, naravno, ulazi kroz uši bez obzira koliko je neko obrazovan, muzički načitan ili ne. Milorad Pavlović
