Izvor: Politika, 15.Sep.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koji je ovo grad?
Centar je uređen, ali što dalje od centra sve je sirotije
Vratio sam se posle više meseci iz sela u grad. Pokušaj da kao malinar „oživim” selo, pomognem mator sebi i poljoprivredi, omelo je nebo. Kiša, grad, ladnoća... „nebeska zavera” sve je upropastila. Sada usamljen zamišljeno ćutim i hodam ulicama. Srećem grupe ljudi, idu negde, a lica posivela. I svi ko omađijani idu ka centru u kojem je stalno gužva. Nema više ni radnih ni prazničnih dana. Svi su isti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Centar je uređen, ali što dalje od centra sve je sirotije. Ulice ruinirane, sve više rupa, nema poklopaca šahtova... Posivele, i sve sivlje, fasade zgrada, kao da se i one guče, smanjuju. Sve više je zatvorenih lokala. Samo ulicama, čini mi se besciljno, idu ljudi, uglavnom stariji. Mlađi preko dana odmaraju.
Već tri decenije ne rade fabrike koje su stvorile ovaj grad od kojih su živeli njegovi žitelji. Zarasle su u korov. Rade još fakulteti, negda osnovani da školuju stručnjake za potrebe ovih fabrika. Sada „proizvode stručnjake” koji nikome nisu potrebni. U međuvremenu su osnovani i privatni fakulteti, uskoro će moći da se stiču i diplome sedeći kod kuće. Onlajn studiranje.
Godinama radnici štrajkuju, ištu plate, godinama se obećava... Stanovništvo je sve starije, mlađih je sve manje, svake godine, kažu, u Srbiji nestane jedan grad. „Politika” je 20. jula 2013, dok sam brao maline, objavila, ja u crnu svesku zabeležio:
Detroit je 1950. imao 1,8 miliona stanovnika, a danas je u njemu samo 706.000. Četvrtina ga je napustila od 2000, o čemu svedoči čak oko 80.000 napuštenih kuća, koje zarastaju u korov, i stanova koji se polako urušavaju…
Srpske gradove bez industrije sa sve manje hrane još niko ne napušta. Napušteno je 1.600 sela…
Idem i motrim natpise: Second Hand, Kafe Cosmopolitan, Kozmetički studio, Igraonica- Rođendaonica (For you birthday) Hostel Neptun, Lady blue, Aurora, Amer – srpski rostilj... svi latinični. Nije problem što ovde nema ćirilice, strašno je kada je nema tamo, kod naše jučerašnje braće. I grafit na zidu zgrade napisan latinicom: „Ne j... te..., nego banke i države”. Izvirio iz prolaza ćirilični natpis: Izvršitelj.
Da ne znam gde sam po ovim natpisima mislio bih da sam u Americi, reče slikar Slobodan G. Jovanović. Sećam se otvaranja izložbe njegovih slika u Paraćinu aprila 2010. Pamtim je i zbog malog broja posetilaca. Gostovala u varoši legendarna Jelena Karleuša...
Idem kroz grad, u glavi mi zvone stihovi pesnika M. Pavlovića:
Ja imam nade za ovaj grad/ja imam veliku nadu/ja imam grad/ja imam jutro svakoga jutra/ali jutro moje nade tek dolazi
Da li dolazi? Prolaze godine, prolaze „Naši dani” (Dis) i iz dana u sat u minut sve je sirotije. Kukavnije. U gradu je negda bilo i više televizija, sada je ostala jedna, i nju će kako stvari stoje, uskoro zatvoriti. Fabrike niko više i ne pominje. Oko grada su zapuštena polja, zarasla u korov. Sela oko grada su prazna. Otvaraju se „narodne kuhinje”, „sigurne kuće”, nekdašnji tržni centri sablasno zvrje prazni...
U gradu je sagrađeno u potonjih desetak godina više crkava, to se novi biznismeni iskupljuju za grehe. „Kakvo vreme takvi ktitori”, kaza Njegova svetost. Nije važno što investitora nema ni na vidiku. Da li smo, napokon shvatili, da oni ne daju tako lako, da su štedljiviji od nas, da triput mere, pa seku... Da hoće sebi ravnog... Nije bitno što nema vrtića, nije važno što su škole ruinirane, vele da su mnoge zbog besparice „blokirane”, ali to će se rešiti... Još se održavaju festivali, razne burekdžijade, šljivijade, pihtijade... pevaju „zvezde granda”. Znači, biće bolje, ima nade, samo da preživimo ove „bolne reforme” dotle ćemo da shvatimo da bez rada nema ništa...
Idem, kroz grad, prisećam se stihova Crnjanskog:
Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,/ rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,/ ali, iza gora, zavičaj već slutim,/ gde ću smeh, pod jablanovima samim,/ da sahranim.
Smeta mi buka, muči me nesanica, ustajem rano. Iznenadi me red pred poštom. Tek je svanulo, a ljudi stoje ispijenih lica. Stigla je penzija, došli da se vide, prozbore, pomenu one koji neće više nikad stati u red. Smrtnost je povećana. Prskaju nas ozgo, dušmani, priča žena. Zato smo ovako šuntavi. Zaprašuju godinama iz aviona ’oće da nas zatru. Kad uzmem ovu jadiju, dva dana kupujem hleb, onda mesim.
Nema vedrih lica, a u govoru neka muka. Zašto smo ovako kukavni? Može roman da se napiše, film snimi, svet da vidi, možda se sažali. Na ulicama retko da vidiš ženu kako u kolicima vozi dete. Koji je ovo grad? Kažu da se i saobraćajni znaci skidaju, zgodni, vele, za pečenje paprika. Dosetljiv Srbin, zna da se, kada nema, snađe.
Šta ako je na ulazu skinut znak i ne piše koji je ovo grad. Zaista, vrli čitaoče, koji je ovo grad?
Idem ulicama, tražim izlaz, al’ nigde ni natpisa: Izlaz.
Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici
Miroslav Todorović
objavljeno: 15.09.2014.
.jpg)
