Izvor: Politika, 21.Avg.2011, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kod tri pudrijere
Otkako mi je deda onomad doneo prve ćevape iz „Kikevca“, kafane s kojom se graničila njegova kuća na Čuburi, omilili su mi se ukusi vezani za beogradsku kafanu, sasvim posebnu instituciju duha i tela.
Pamtim da sam s nekim neobičnim strahopoštovanjem gledao kako matorci – svi su tada bili matorci – nalakćeni na crveno-bele čaršafe na kvadrate s merakom sipaju kafu iz džezvi ili lagano cevče rakijicu iz čokanjčeta.
Na stolu još velika ćasa s tvrdo kuvanim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jajima. O zidu okačen drveni ram s „Politikom“ koju je običan svet mnogo više voleo nego državnu „Borbu“.
Nešto ćaskaju. Šta, bog bi ga znao. Kada dođu kući ni ženama ne umeju da kažu. Pa zašto onda sede? „Baš zato“, rekao bi Duško Radović.
Vremena su se menjala. S njima i mesta okupljanja, pića, stolnjaci, kelneri, gosti.
Kafići nisu postali deminutivi kafana olajisanih podova i upušteno omalanih zidova, već izazovi arhitektama enterijeristima da utroše što više aluminijuma, mesinga, mermera i stakla.
Italijanski espreso počeo je da potiskuje tursko-grčku kafu. Šljivu su zamenili škotski viski i ruska votka, a alko-patriotizam se vratio tek ulaskom u modu voćnih rakija, kajsije i dunje.
Da se razumemo pre nego što pređem na stvar. Nisam „konzerva“, kako bi se u slengu opisao neko konzervativan. I sam svratim do Strahinjića bana ili do redizajniranih restorana.
Odbrana kafana koju počinjem zasnovana je na drugim argumentima, ne na nostalgiji.
Beograd volim i baš zato mogu da kažem da on nije posebno lep.
Sem položaja koji mu je geografija dala ušćem dveju reka, ne može da se podiči bogatom baštinom kulture – ono što je vekovima sticao vekovi su odnosili u ratovima ili bombardovanjima. Muzeji mu i sada zvrje zatvoreni.
U vreme Austrougara počeo je, ali nije stigao, da se urbanistički dotera, da ispolira linije krovova ispod kojih bi se uz bulevare slagale doterane fasade kao u Parizu ili Madridu. Poprilično je haotičan, posebno od vremena kada su dozvole za nadgradnje postale unosan biznis korumpiranih opštinara.
Beograd nema Big Ben, Ajfelovu kulu, Koloseum, Boljšoj teatar, piramide. Svetski propisi prepolovili su huk nekad moćne „Marakane“.
Sve to nema, ali kada s pravom treba nečim da se pohvali, onda je to Duh Beograda. Njegov neozidani šarm koji danju vijuga ulicama a noću pluta po splavovima. Koji je davno usidren po kafanama, još od 1522. kada je Beograd negde na starom Dorćolu dobio prvu kafanu u Evropi.
U kafanama su osnovani prva srpska berza, prva srpska sportska društva. Srpski dobrovoljci su se u kafani prijavljivali za ratove, tu je bio organizovan i prvi sajam knjiga, piše Vidoje Golubović, autor knjige „Mehane i kafane starog Beograda“.
U kafanama se izvođene prve pozorišne predstave i filmske projekcije. U jednoj od njih zasjala je prva sijalica u Beogradu, u drugoj je zazvonio prvi telefon.
Knez Miloš je na vlast vraćen na Svetoandrejskoj skupštini održanoj – u pivari. U kafani je posle Prvog svetskog rata zasedala Narodna skupština.
Kafana je bila i rodno mesto demokratije. Tu se u najboljoj srpskoj tradiciji psovala i ogovarala vlast. O piscima i pesnicima da ne pričam.
Kafana je mesto komunikacije. Sve ređa oaza koja se odupire otuđenju i usamljenosti na koje navodi Internet svojim četovanjem.
Kafana je pre svega tradicija. Pametne zemlje drže do svoje tradicije. Britanci čuvaju pabove. Nemci pivnice. Grci taverne. Gradske vlasti Rima zabranile su nadirućim Kinezima da otvaraju nove restorane kako bi sačuvali svoje tratorije i picerije.
A mi? Kafane se preseljavaju, još češće zatvaraju. Preseljavaju se u sećanja dok se na njihova mesta useljavaju okupatori vođeni isključivo logikom profita.
Kapitalizam, posebno ovaj u našoj izvedbi, bezdušan je. Ali, investitore ili zakupce i mogu da razumem. Ne razumem one koji im daju dozvole, dopuštaju da promene namenu. Koji mirno gledaju kako se na naše oči topi deo srpske tradicije.
Krajem 19. veka u današnjoj Makedonskoj nalazila se 41 kuća i 21 kafana. Kada sam počeo da radim u „Politici“ još je postojao „Bermudski trougao“, mistična teritorija u kojoj su novinari „nestajali“ usred radnog vremena. Više je nema.
Prošetajte Bulevarom oslobođenja. Sada tamo na potezu od Autokomande do Slavije više nema kafana. Nema „Slavinca“, Pavikine „Četvorke“ „Orača“, „Male astronomije“, „Zvezde“.
Otišao je i najveći deo slavnog „Trandafilovića“ koji je postojao od 1929. Firma „DM“ obećavala je da će jedan od poslednjih boemskih bisera pretvoriti u kafe. Slagali su. Pretvorili su ga u parfimeriju.
Dok se drugi diče svojom tradicijom, mi je rasćerdavamo, rasprodajemo i uništavamo. Ako je kafana imanentno svojstvo duha Beograda, a jeste, zašto ga guramo nazad u bocu? Dokle će ovim prostorima da leti krilatica onog Trebinjca koji je rekao da će posle bombardovanja napraviti „lepši i stariji“ Dubrovnik? Zar moramo prvo nešto temeljno da razrušimo da bismo se naknadnom pameću setili da ponovo gradimo?
Čujem da sada opet neki parfimeristi – „DN“, „Lili“, ko li već – nude da đuture kupe „Orač“ i kafić preostao od „Trandafilovića“ Šta će ostati od „Tri grozda“? Tri pudrijere? Ima li kraja ovom tevtonskom pohodu protiv beogradskih kafana?
Gde će penzioner za male pare da popije kafu? Gde ću moći da izvedem gosta iz sveta koji je, pored Novaka, čuo i za srpska jela „na kašiku“? O kom ću to ćevapu i brizlama moći da pričam ako nekome sutra padne na pamet da i Rašinu „Čuburu“ pretvori u prodavnicu kozmetike i kućne hemije? Ako zatvore Duletov „Sokolac“ da neću možda pihtije da jedem u „Hajatu“?
Oni, gradski oci ili opštinske teče, moraju da vode računa koliko o budućnosti, toliko i prošlosti grada. Njegovoj tradiciji i duši kojom se toliko ponosimo.
Ume li neko da kaže dosta! Ne može baš sve za novac. Ne smeju svi kvadrati da budu na prodaju da bi dobili druge kvadrate za zaradu.
Ima sasvim dovoljno mesta gde mogu da se kupe ulošci sa krilcima. Apelujem da se spasu ugrožena skrovišta hrskavo pečenih pilećih krilaca. Na žaru.
U suprotnom, valjda pod utiskom knjige o Arapskom proleću koju pišem, neću se libiti da osnujem pokret građanske neposlušnosti.
Neka cveta hiljadu cvetova. Ostavite kafane na miru. Barem one prave koje su duh Beograda kao dragocenu zimnicu vekovima čuvale po bokalčićima za „nameštaj“ od belog vina.
Boško Jakšić
objavljeno: 21.08.2011.
