Izvor: Blic, 10.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kod nas mladi sporo odrastaju
Kod nas mladi sporo odrastaju
Ana Sofrenović, koja već izvesno vreme živi i radi u Londonu, trenutno je u Beogradu jer snima film 'Volim te najviše na svetu' scenariste Radoslava Pavlovića u režiji Predraga Velinovića. Čeka je potom snimanje u Londonu i angažman oko svoje prve autorske predstave koju je uradila u saradnji sa kostimografom Jelisavetom Tatić. Često iz Londona dolazi u Beograd i uz osmeh navodi kako se već prepoznaje sa ljudima iz posada aviona. Promenila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je imidž, odnosno skratila kosu i ofarbala u jarko crveno zbog uloge u predstavi, mada priznaje da joj i privatno odgovara, jer mnogo tačnije odslikava njen karakter.
U ljubavnoj komediji 'Volim te najviše na svetu' igrate, koliko je poznato, jednu razmaženu, kapricioznu ćerku.
- Nije to samo ljubavna komedija, film je žanrovski vrlo šarolik što je za mene veliki izazov. Ta ćerka koju igram jeste razmažena, ali njen mnogo veći problem u životu je majka, koju tumači Tanja Bošković, užasno jaka i dominantna osoba isfrustrirana životom koji je prošla. Pokušava da sinu i ćerki, starijoj od brata, nametne vlastiti pogled na svet. No, ćerka joj se odupire. Mislite li da je pojava dominantnih, opsesivnih majki ili roditelja uopšte, nešto što se često sreće na ovom prostoru?
- Da, to je jako prisutno. Ovaj film o tome govori u jednoj ekstremnoj varijanti. Puno ljudi ovde pomalo odustaje od života kad dobije decu i čini im se da su od tog trenutka samo roditelji i ništa više. Pogotovu su žene tome sklone. Sve svoje želje, potrebe i neke interese koje su imale pre dece negde potiskuju misleći da na to više nemaju pravo. I u tome im naš mentalitet jako pomaže. Problem nastaje kad deca odrastu i kad su primorane da se suoče sa sobom i ogromnom prazninom koja tada nastaje. I prirodno je da postaju posesivne i da čuvaju taj jedini identitet koji su sebi namenile. I sve svoje neostvarene želje i snove projektuju kroz njih. Naravno da mnoge nove generacije nisu u mogućnosti da se finansijski odvoje od roditelja, ali i dalje mislim da je veći problem mentalitet koji mnoge sprečava da odrastu i odvoje se. Ali mislim da se stvari menjaju. I da te promene najviše donosi sve veći broj žena koje odbijaju da u društvu figruriraju samo kao majke, domaćice i supruge. - Pomenuli ste neke projekte koji vas čekaju u Londonu. O čemu se radi?
- Čeka me snimanje serije u Londonu a potom dalji rad na predstavi, koja je moj prvi autorski projekat i koju sam tamo postavila u saradnji sa kostimografom Jelisavetom Tatić. Izvedena je u jednom londonskom pozorištu i jako dobro je prošla. Ona sada treba da nastavi svoj život na pozorišnim scenama Engleske i Evrope a velika mi je želja da sledeće godine zaigra i u Beogradu.
Napravili ste lepu karijeru u Engleskoj, radili dosta u tamošnjim uslovima. Možete li uporediti kulturnu scenu i način rada tamo i ovde?
- Što se tiče načina rada on je svuda skoro isti, ali uslovi rada su već druga priča. Oni daleko vise ulažu u kulturu, naravno srazmerno svojim mogućnostima ali jedna od mnogo važnijih razlika je njihov odnos prema talentu. Tamo se ideja strahovito ceni i podržavaju se izuzetni talenti, prosto kao nešto najnormalnije i uz puno entuzijazma. Što ovde često nije slučaj. Ne volim da generalizujem, ali skoro svi koji ovde remete tu neku 'sredinu' predstavljaju direktnu pretnju mediokritetima koji u svojoj ograničenosti nisu svesni koliko bi, podrzavajući ih i sami dobili. Da li je to jedan od razloga zbog koga ste otišli iz Beograda?
- Pa taj problem postoji svuda do neke mere, ono što nije dobro je što je kod nas to neka vrsta principa. Pri tom, Beograd je postao manja sredina nego što je bio pre deset, dvanaest godina. Istina, mi se polako otvaramo ali potrebna nam je još veća razmena sa drugim kulturama. Recimo, bilo bi jako lepo da postoji još neki festival poput BITEF-a, koji ove godine ima fantastičan program. Volela bih da i umetnici koji se bave pozorištem, filmom, muzikom na neke druge načine od onih na koje smo navikli, ne moraju uvek da se okrenu inostranstvu za podršku ili da prave kompromise, već da ovde nađu pravu podršku za svoje projekte i istraživanja. Kada govorimo o toj vrsti odgovornosti London je odličan primer. On više nije onaj prilično konzervarivan grad od pre dvadesetak godina; sada se u njemu mogu videti uticaji najrazličitijih kultura i to ga je učinilo zanimljivim i važnim u svetskim kulturnim tokovima. Mislim da je sada red na nas. Tatjana Njezić
