Izvor: Blic, 19.Mar.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kod nas je sve moguće
Kod nas je sve moguće
Nedavno je promovisna četvrta knjiga odabranih drama Dušana Kovačevića kojom prilikom je autor između ostalog govorio o tome kako nije slučajno to što se i promocija njegove knjige i predstava 'Balkanski špijun' u izvođenju zagrebačkog ansmbla izvodi baš tog dana, jer to je bila dvogodišnjica smrti Danila Bate Stojkovića.
Govorio je potom kako polako gubi osećaj za vreme, kako 32 godine živi od pisanja u zemlji u kojoj se 50 posto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stanovništva potpisuje otiskom prsta što nam se svima vraća kao bumerang, komentarisao kako su mu drame ‘bez njegove krivice’ izvođene u brojnim drugim zemljama, kako je eksperimentisao sa novom tehnologijom pa se ipak vratio staroj mašini 'biser' koju su mu roditelji kupili još 1966. Kako smo mogli čuti vi ste pisac socijalne stvarnosti a već dugo pišete o zaboravu. Zar to ne isključuje jedno drugo ili je možda u našem slučaju i to moguće?
- Naš slučaj je specifičan utoliko što je sve moguće. Moguće je da se vrati nešto što smo mislili da je prošlo i da se neće vratiti. Ono za šta smo bili ubeđeni da pripada onom davnom XX veku ponovo se, tako reći preko noći, pojavljuju kao problem. Moguće je da u jednoj anketi, koja nije toliko relevantna ali jeste simbolična, Josip Broz bude proglašen za najznačajniju istorijsku ličnost u Srbiji u XX veku. A da li je?
- On sigurno jeste bio neko, neću da kažem da je bio čovek jer čovek ima neke ljudske osobine, ali je bio neko ko je ostavio neizbrisiv trag u srpskom narodu u XX veku. Pojavio se 1914. sa puškom austrougarskog podoficira, a umro je 1980. kao trostruki heroj srpskog naroda. Ako uzmete te dve činjenice pa ih spojite ona dobijete naše šizofreno osećanje prema istoriji. Ta dva podatka su dovoljna da ispričate priču o tome kako smo mi narod sa viškom iracionalnosti. Ono što jeste izuzetno dragoceno kod svakog čoveka, emocije, preselile su se u deo glave u kojem bi trebalo da bude razum.
Živite od svog pisanja preko 30 godina u zemlji gde se pola stanovništva potpisuje otiskom prsta i, kako ste rekli, da nam se to svima vraća kao bumerang. U čemu se to konkretno ogleda?
- Ogleda se i u tome što je najbitnije ono što se večeras kaže na televiziji. Većina sećanja našeg biračkog tela zavisi od devnika do dnevnika, a ne od pamćenja do pamćenja, i ne od činjenice do činjenice. Istina nam direktno zavisi od toga šta je neki političar juče rekao. Zato smo tu gde smo. Da biste mogli da napravite jedan politički presek XX veka morali biste da pročitate neke bitne knjige, bar njih dvadesetak, koje su faktografija o događajima u Srbiji od 1901. do 2000. Ali upravo većina onih koji glasaju nikada u rukama nije imala knjigu. Tako, ono što trenutna vlast priča je apsolutna i jedina istina. Na taj način se formira biračko telo koje svojim glasovima odlučuje i o onih desetak posto kojima je sudbina ove zemlje značajna na jedan racionalan način. Svojevremeno ste govorili da kod nas ima pet godišnjih doba, da se smenjuju proleće, leto, jesen, zima i rat. Šta danas kažete na tu temu?
- Ono što je trgično za ovih 200 godina - ne moderne srpske držve, to je nekome palo na pamet da kaže pa je opšte prihvaćeno, kao marketinška recenica - jeste to što je zapravo reč o dve stotina godina od pobune jednog čoveka protiv zuluma imperije koja je bila okupator na Balkanu. Dakle, kada se okrenete dva veka unazad na ovom prostoru nema ni jedne jedine generacije koja nije bila u ratu. Putujući po festivalima sa 'Profesionalcem', često sam se naglas pitao zašto naši ljudi imaju paranoje, zašto je stranac sumnjiv čovek...Sumnja prema zapadnoj civilizciji je alarmantna. I onda im navedete podatak da ovde zadnjih 10, 15 godina postoje generacije koje - sem možda Bugarske, Rumunije i Madarske - nisu videle svet zbog finansijske nemoći. U Drugom svetskom ratu su nas gađali Englezi, Amerikanci, Nemci koji su nadletali Beograd, a onda to dožive opet 1999. Onda sednu ljudi i kažu kako su Saveznici u Drugom svetskom Beograd bombardovali greškom - mislili su da gađaju rumunska naftna polja. Zatim su gađali Miloševića pa su, valjda opet greškom, porušili pola mostova i Beograd, a njega nisu smenili tim čudom kojim su otrovali zemlju. Panika koja se danas javlja u mnogim bolnicama je zpravo posledica tog bombardovanja. Dobili ste priznanja za film 'Profesionalac' koji u početku nije bio naročito dobro primljen od kritike, slično se dogodilo i sa danas kultnom predstvom 'Radovan III' i još nekim vašim delima?
- Da sam se ja obazirao na rekla kazala i na kritičare kojima je to usputna profesija... Vidite, oni se trenutno bave kritikom pa onda odu da se bave nečim drugim. U pozorišnoj kritici od kada se bavim ovim poslom postoje dva ili tri imena. Pamtim stotinak pozorišnih kritičara koji su se tim poslom bavili najviše desetak godina, a usput su vas ili hvalili ili kudili, sve to kao da su radili čekajući na železničkoj stanici neki bolji voz, a bavili su se vašom sudbinom. Ta priča o kritici iz iskustva mojih ranih radova ne znači ništa. Nekada se govorilo da živimo kao da je sve napisao Duško Kovačević. A sada?
- Sada sam ja počeo da živim kao da sam čitao ono što sam napisao (smeh). Tatjana Nježić
