Izvor: Politika, 06.Apr.2010, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kockari
Pored ogromne ponude, mašina za kockanje, agresivnog reklamiranja lutrije i tombole, porast kockanja u našim redovima uslovljen je i fatalizmom tipičnim za srpski narod
Slike nekadašnjih vašara liče mi na kadrove neorealizma na naš način. Neki igraju kolce, četvorica razularenih snagatora zubima drže sto s pevaljkom, deda u šajkači merka na poslužavnicima pečene batake i trpa ih u džep. Ispod hrasta, drevnog sorabskog drveta, „šibicari“ namamljuju snašu da, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pošto su je pustili da dvaput pogodi ispod koje se kutije nalazi kuglica, proćerda sav novac koji je ponela. Počeci naše ženske emancipacije nisu bili nimalo laki.
Što se kockanja tiče, muškarci zavisnici za sad vode tri prema jedan, ali mi žene to možemo da nadoknadimo, samo ako se potrudimo. Statistika kaže da je prosečan kockar muškarac između četrdeset i pedeset godina, da muškarci počinju u pubertetu, dobu svakojakog mužjačenja dok se žene prepuštaju ovom poroku u srednjem dobu. One se javljaju na lečenje posle dve-tri godine za razliku od muškaraca koji se obraćaju za pomoć tek posle nekoliko decenija. Svima njima idu naruku kockarnice koje niču na svakom ćošku. Njihov broj obrnuto je srazmeran starinskim kafanama sa kariranim stolnjacima, koje nepovratno nestaju ustupajući mesto ovim infernalnim mestima prvog reda.
Crni neproziran izlog sa slikom faraona ili tajanstvenog Asteka koji budakom pokazuje da je baš tu zakopao svoje blago, osim što garantuje potpunu diskreciju, odvaja ovaj svet pun muke i truda od onog unutra u kojem slot mašine proizvode sreću i čaroliju.
Kockari su narcisi sa grandioznim fantazijama koje ih teraju da veruju kako mogu da kontrolišu događaje i predvide njihov ishod koristeći određene „sisteme“ i „kombinacije“. Hrane se iluzijom da mogu da povećaju verovatnoću dobitka, emocionalno su nezreli, misle da će baš oni dobiti gomilu novca bez velikog napora, podsvesno ne žele da odrastu i prihvate odgovornost pa se, usled nesigurnosti, sele u svet u kojem su čuda moguća i gde se na kratko osećaju dobro zbog varke da njima mogu da upravljaju.
Pored ogromne ponude, ozakonjenja kocke, mašina za kockanje dostupnih u svakoj ulici, agresivnog i svakodnevnog reklamiranja lutrije i tombole čak i preko mobilnih telefona, porast kockanja u našim redovima uslovljen je i fatalizmom tipičnim za srpski narod.
Naše opsesivno verovanje u sudbinu sigurno je posledica neizvesnosti i ratova kojih je srpska istorija prepuna, a koji osujećuju veru u rad i trud. Na stalnim zgarištima i u paljevinama, pri čestim seobama, teško je vidljiv smisao samopregora i poverenja u sopstvene snage jer se umesto kontinuiteta koji uliva sigurnost, umesto harmonične povezanosti prošlosti i budućnosti, vidi samo haos i jad. Sinovi nikako ne uspevaju da poberu plodove svojih očeva. O dedovima da i ne govorimo. Ovde svaka generacija počinje od sebe, trošeći energiju, ne da unapredi ono što je u prošlosti bilo dobro, već da celu prošlost opovrgne i uništi, ako može zaboravi. A trenutno stanje nacije pokazuje kako u njoj nema mnogo vere da rad može da obezbedi nova kola, stan ili odlazak na neko zanimljivo putovanje. Kockanje, pored uzbuđenja i izazova, pruža varljivu trunku nade – do sledećeg izvlačenja.
Ljubica Arsić
[objavljeno: 06/04/2010]
