Izvor: Vostok.rs, 10.Sep.2011, 15:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Koautori“ Drugog svetskog rata
10.09.2011. -
Prvog septembra 1939. godine, pre 72 godine, Hitler je čitavom dužinom poljsko-nemačke granice napao Poljsku. Taj datum se obično uzima za datum početka Drugog svetskog rata. Do 17. septembra Poljska je, kao država, prestala da postoji. Jedan od inicijatora učešća Varšave u Minhenskoj deobi Čehoslovačke – Jozef Bek (1) – je 17. septembra 1939. g., spasavajući se od vojske svog donedavnog saveznika – Nemačke, koja je nadirala, pobegao ka Rumuniji. >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Odmah za njim je to učinio i Ridz-Šmigli (2). Tek posle toga je vojska Crvene armije prešla sovjetsko-poljsku granicu i započela svoj oslobodilački pohod koji je trajao svega 5 dana i koji je bio oduševljeno pozdravljen od lokalnog stanovništva – od Ukrajinaca, Belorusa, jevreja"
Danas zapadna propaganda tvrdi da je Drugi svetski rat počeo od Ugovora o nenapadanju između Nemačke i SSSR 1939 god. Istovremeno svaki objektivni istraživač shvata da su podelu Evrope, usmeravanje udara agresora ka istoku, podelu susednih zemalja zajedno sa Hitlerom započeli Poljska, Mađarska, Engleska, i Francuska, uz primetnu ulogu SAD, koji su znalački koristili svetske ratove za rešavanje svojih ekonomskih problema. Vrhunac njihovog savezništva sa Hitlerom je „Minhenski „dogovor"" iz 1938. godine, koje je rasparčao Čehoslovačku; posle njega su svi Staljinovi spoljnopolitički napori predstavljali pokušaje da se napad Hitlera i njemu savezničke „ujedinjene Evrope" na SSSR odloži, da se budući front pomeri što dalje od državnih i industrijskih centara SSSR, da se izbegne rat na dva fronta – sa Nemačkom i njenim saveznikom – Japanom (čiji se „doprinos" u započinjanju svetskog rata na Zapadu „geografski" ne primećuje).
Sve do danas čak ni u ruskoj zvaničnoj istoriografiji obično se ne prihvata da se osvajanje Čehoslovačke od strane koalicije evropskih zemalja smatra za deo Drugog svetskog rata, već samo za njenu predistoriju. U vezi s tim je vrlo važno da se prisetimo, da je upravo Sovjetska Rusija uvek bila protivnik i Minhenskih sporazuma, i zauzimanja čitave Čehoslovačke, koji je posle njih usledio, jer u stvari je Berlin već tada počeo, pomoću vojne snage, da potčinjava etnički ne-nemačke zemlje.
Minhen i docnije potpuno gutanje Čehoslovačke sa njenim velikim ekonomskim potencijalom doveli su Nemačku na nivo najrazvijenije zemlje Evrope, dozvolili su da se obezbedi bitan i „skokovit" rast vojne proizvodnje. Usput: u toku rata najveći broj nemačkih BTR-ova (3) je proizveden u češkim fabrikama. A BTR Sd. Kfz.251 (tegljački artiljerijski sistemi) su, kako smatraju eksperti, pre pojave tenkova Pz Kpfw V,VI, predstavljali glavnu udarnu snagu suvozemnih nemačkih jedinica. Osim toga, osvajanje Čehoslovačke je Nemačkoj dozvolilo da velikom brzinom preko trofejne vojne tehnike najviše klase poveća ratni potencijal svojih oružanih snaga. U vreme napada na Poljsku približno trećinu nemačkog tenkovskog naoružanja su činili češki Pz Kp fw 38 (t). Oni su u borbama prvi put korišćeni u toku poljske kampanje (1939.) i u Francuskoj (1940). Ti tenkovi, iz 8. „Pancir divizije" su učestvovali i u borbama na Balkanu 1941. godine. Prema planu „Barbarosa" Nemci su protiv Sovjetskog Saveza postavili 623 tenka tog tipa i 41 komandni tenk Pz Bf Wg 38 (t). Drugačije rečeno – „blickrig" iz 1939. godine je tehnički je omogućilo samo osvajanje Čehoslovačke. A bez Minhena 1.09.1939. teško da bi do njega došlo!
Zapadne demokratije su odlično shvatale šta rade time, što Čehoslovačku prepuštaju Nemačkoj, ali bilo je previše primamljivo da se Nemačka i SSSR napujdaju jedna na drugu, i tako da se jednom zauvek reši „rusko pitanje". Jedino, što nisu uzeli u obzir, to je mogućnost da se besan pas, koga pujdaju na najbližeg njemu, prvo baci na svoje gazde.
Ponekad imamo priliku da čujemo da kada su „sredili" granice Čehoslovačke tako što su stanovništvo tog dela napravili etnički „čistijim", nove granice „druge" Čehoslovačke su zagarantovali Pariz i London. Međutim, ni Francuska, ni Engleska, tim pre ni Poljska, nisu stupili u zaštitu tih granica, kada je 14. – 15. marta 1939. godine Hitler usisao ostatke Čehoslovačke. A samo nedelju dana posle pretvaranja Čehoslovačke u „Protektorat Bohemija i Moravija" Hitlerova Nemačka je osvojila litvansku luku Memelj. Mada su se litvanska prava na tu luku zasnivala na odlukama Versaja, ni ta prava više niko nije štitio.
Ovde je važno podsetiti na niz događaja koji su se desili pre rata, a koji su potpuno osvetlili oportunu poziciju „demokratskih" država u odnosima sa fašističkim blokom.
Odmah posle dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj, SSSR je pokušao da zaključi sporazum sa Poljskom o obezbeđenju regionalne bezbednosti. Međutim, u proleće 1934. Varšava prekida te pregovore i sa Hitlerovom Nemačkom potpisuje pakt o nenapadanju. U junu 1935. potpisuje se anglo-nemački pomorski sporazum, koje je vojnoj floti Nemačke omogućio da ubrzo postane najveća vojna snaga na Baltiku. Jačali su vojno-politički i ekonomski kontakti Nemačke sa Latvijom, Estonijom i Finskom. Tako je onemogućena bilo kakva nada da će navedene države ostati neutralne ukoliko dođe do vojnog sukoba između SSSR i Nemačke, pa još uz moguću podršku Nemaca od strane Poljske.
1935. godine Musolini je započeo rat sa Abisinijom. Postavlja se pitanje: da li bi u principu bila moguća italijanska agresija Abisinije ako bi Suecki kanal, koji je pripadao Engleskoj i Francuskoj, a kontrolisala ga je Engleska, zatvorili? Odgovor je očigledan. I naravno, bila bi nemoguća i da je prekinuta isporuka nafte Italiji. Međutim, „demokratska" Evropa je mirno posmatrala kako Italijani bombarduju i ubijaju Etiopljane. Ništa se nije promenilo čak ni kada je italijanska armija počela da koristi bojna otrovna sredstva. Kada je u junu 1936. godine negus Abisinije Haile Selasije progovorio sa tribine „demokratske" Lige naroda moleći da njegovu zemlju zaštite od agresije Italije - njega su ignorisali, a predsednik demokratske Švajcarske mu je naredio da napusti zemlju u roku od 4 sata od završetka zasedanja.
Kada je započela vojna pobuna španski diktator Franko je mirno mogao da računa na uspeh u građanskom ratu. Osim Italije i Nemačke njega su ćutke, a ponekad i otvoreno, podržavali London i Pariz. Početkom 1938. godine u Tešinskoj oblasti u Čehoslovačkoj nastaje „Savez Poljaka" koji je organizovan po ugledu na fašističku Sudetsko-nemačku partiju K. Hajnlajna. 21.09. poljska vlada je postavila teritorijalne uslove koje je Hitler uključio u svoj Hostdenberski memorandum. I 2.11.1938. godine poljska armija je ušla u čehoslovačku Tešinsku oblast.
Međutim, J.Bek je još uoči Minhena, poučavajući svog ambasadora u Berlinu u vezi predstojećeg razgovora sa Hitlerom, poslao direktivu, u kojoj je konkretno konstatovao: „1. Vlada Poljske Republike konstatuje da je ona, zahvaljujući poziciji koju je zauzela, paralisala mogućnost intervencije Sovjeta po češkom pitanju, u najširem smislu"; 2. Poljska smatra da je mešanje Sovjeta u evropske poslove nedozvoljivo"; 4. U toku prethodne godine poljska vlada je četiri puta odbila ponudu da se pridruži međunarodnoj intervenciji radi zaštite Čehoslovačke. 5. Neposredni zahtevi Poljske po navedenom pitanju ograničavaju se oblašću Tešinske Šlezije. (4)
Ambasador Poljske u Nemačkoj J.Lipski, koji takođe nije sumnjao u snagu Poljske, izveštava Beka: „Iz Geringovih izjava je jasno da on sa svih 100% deli pozicije poljske vlade" Naš korak je okarakterisao kao „izuzetno hrabru akciju, koja je izvršena blistavo"" Ribentrop mi je saopštio da je kancelar (Hitler) visoko ocenio politiku Poljske". (5)
Sa svoje strane, I. Ribentrop je svedočio: „Zapitao sam Beka da li su oni odbili slavoljubive težnje maršala Pilsudskog, to jest pretenzije prema Ukrajini. Na to je on, sa osmehom, odgovorio, da su oni već bili u Kijevu i da te težnje, sasvim sigurno, postoje i danas". (6) Kada je Ribentrop, ubrzo posle toga, stigao u Varšavu, Bek je bio još otvoreniji: „G-n Bek nije krio da Poljska pretenduje na Sovjetsku Ukrajinu i na izlaz na Crno more". (7)
„Parčanje Rusije predstavlja bazu poljske politike na istoku, te će zato naša moguća pozicija da se svodi na sledeću formulu. Poljska ne treba da ostane pasivna u ovom izuzetnom istorijskom trenutku. Zadatak je u tome, da se blagovremeno izvrši dobra priprema – i fizička, i duhovna. Cilj je – oslabiti i uništiti Rusiju". (8)
U razgovoru sa savetnikom ambasade Nemačke u Poljskoj, vice-direktor političkog departmana poljskog MIP-a M.Kobiljanski, pošto je posebno naglasio da će govoriti otvorenije nego što to sebi može da dozvoli pan ministar, izjavio je: „Pitanje Karpatske Rusije za nas ima odlučujući značaj. Vidite kakav nemir izaziva to pitanje u našim ukrajinskim oblastima. Te nemire smo gušili i gušićemo ih i dalje. Nemojte da nam smetate u vođenju naše politike. Ukoliko Karpatska Rusija priđe Mađarskoj, Poljska će se složiti da se nađe na strani Nemačke u pohodu na Sovjetsku Ukrajinu". (9) Vrlo je simptomatično, da je u oba slučaja cena, koju su poljski rukovodioci bili spremni da plate za sporazum sa Nemcima, bilo stupanje u rat protiv SSSR na strani nacističke Nemačke.
* * *
Odavno se osetila potreba da se pitanje prenošenja datuma početka 2. svetskog rata sa 1.09.1939. (datum napada Nemačke na svog bivšeg saveznika – Poljsku) prenese na 14.03.1939. – na dan kada je Nemačka progutala ostatke Čehoslovačke i pristupila osvajanju etnički ne-nemačkih zemalja. A u oba slučaja sve se dešavalo uz puno popuštanje evropskih demokratija.
Istovremeno se po odluci Evropskog parlamenta ne 30.septembar (datum kada je potpisan Minhenski dogovor), već 23. avgust 2011. (dan, kada je 1939. godine zaključen „pakt Molotov – Ribentrop") u Evropi prvi put obeležava kao „Dan uspomene na žrtve totalitarizma", koje se obično shvataju kao žrtve nacizma i komunizma – bez ukazivanja na direktno saučesništvo „demokratskih" zemalja Evrope i SAD, kao i mnogobrojnih evropskih kolaboracionista u totalitarističkim zločinima.
Pre nekoliko dana, povodom 72. godišnjice potpisivanja pakta „Molotov – Ribentrop", Ambasada SAD u Estoniji je dala izjavu u kojoj, uz Hitlerovu Nemačku, odgovornost za početak Drugog svetskog rata stavlja na SSSR.
Uopšte, u najnovijoj istoriji Rusije, sovjetsko-nemački ugovor o nenapadanju iz 1939. igra primetnu političku ulogu. U svoje vreme, pošto je tom ugovoru dat naziv „pakt Molotova – Ribentropa", ideolozi „perestrojke" su ga koristili u arsenalu ideoloških sredstava za uništenje SSSR-a. Sada evropski pobednici „hladnog" rata očigledno pokušavaju da ponove istoriju, otvarajući tezu o istovetnosti nacizma i komunizma.
U suštini, za SSSR zaključenje tog ugovora je bilo blistav spoljnopolitički uspeh koji je SSSR-u (u uslovima postojanja „osovine Berlin – Rim – Tokio") dozvolio da spreči praktično neminovan rat istovremeno na dva fronta: sa Nemačkom i Italijom na zapadu i sa Japanom na istoku. Postoje svi razlozi da se zaključi da bi posle Minhenskih sporazuma i docnije okupacije ostataka Čehoslovačke, zemlje „osovine", svestrano potpomagane „zapadnim demokratijama", u uslovima sve jače opšteevropske krize, zajedno istupile protiv SSSR-a.
U tim uslovima rukovodstvo SSSR-a je na čelu sa J.V.Staljinom bilo jednostavno obavezno da zemlju izvede iz opasnosti, koja se nad nju nadvila, što je i učinjeno zahvaljujući sovjetsko-nemačkom Ugovoru o nenapadanju, potpisanom u Moskvi, noću pred 24. avgust 1939. godine.
Da konstatujemo da je pre potpisivanja Ugovora vojni konflikt na Dalekom Istoku bio daleko od kraja. 4. – 8. septembra 1939. Japanci su nekoliko puta pokušavali da pređu u kontraofanzivu, ali su bili odbijeni. Tek 15. septembra potpisano je primirje koje je stupilo na snagu 16.09. (pakt o neutralnosti Japana je potpisan tek 13.04.1941. godine). Procenjujući važnost za SSSR zaključivanja Ugovora o nenapadanju sa Nemačkom potrebno je podvući da je u Japanu poraz i istovremeno potpisivanje sovjetsko-nemačkog ugovora o nenapadanju (kako je to konstatovano u telegramima R.Zorgea) dovelo do krize vlade i ostavke kabineta Hiranumi Kiitira, a zatim i do slavlja takozvane „pomorske partije" koja se borila za ideju ekspanzije prema Jugo-istočnoj Aziji i ostrvima Tihog okeana. Navedena okolnost je pouzdano menjala „vektor" japanske agresije sa sovjetskog na anglo-američki pravac. I više od toga: kada su se u decembru 1941. godine na prilazima Moskvi pojavile sibirske divizije to je bio jedan od direktnih rezultata sovjetsko-nemačkog ugovora iz 1939. Da možda to nije razlog, što efekat koji je zaključivanjem Ugovora sa Nemačkom postigao Sovjetski Savez, sve do sada izaziva vrlo negativnu reakciju Zapada?
Zaključak je očigledan. Neposredni krivci za početak Drugog svetskog rata, uz Nemačku, su Francuska, Engleska (i SAD), kao i „versajske nakaze" – mnogobrojne limitrofne (10) države koje su se nalazile na periferiji SSSR-a. Osim toga, Engleska, Francuska i ostale države sadašnjeg Evropskog saveza snose odgovornost za saradnju sa fašističkom Nemačkom u svim etapama rata, za masovni kolaboracionizam. Zato im je i zatrebao „Dan uspomene na žrtve totalitarizma" kako bi te neprijatne činjenice bile izbrisane iz istorije Evrope i SAD"
__________________________________
(1) Poljski ministar inostranih poslova
(2) Poljski vojni rukovodilac, maršal od 1936. god.
(3) Oklopni transporter
(4) Pismo ministra inostranih poslova Poljske J.Beka ambasadoru Poljske u Nemačkoj J.Lipskom, 19.09.1938. Dokumenti i materijali uoči početka 2. svetskog rata1937-1939. URL: // http://www.hrono.ru/dokum/193_dok/19380919bek.htmlt. 1. — S.173-174
(5) Pismo ambasadora Poljske u Nemačkoj J.Lipskog ministru za inostrane poslove Poljske J.Beku 1.10.1938. „Godina krize 1938-1939" ». URL: // http://katynbooks.narod.ru/year/000.htm
(6) MID SSSR, "Godina krize 1938-1939". Dokumenti i meterijali. U 2 toma, izd. Politizdat, 1990, ; URL: //http://listaem.com/2008/03/26/god_krizisa_19381939_dokumenty_i_materialy_v_dvukh_tomakh.html.
(7) Iz zapisa razgovora ministra inostranih poslova Nemačke I.Ribentropa sa ministrom inostranih poslova Poljske J.Bekom 6.01.1939. "Godina krize 1938-1939", str. 175 – 176, URL: // http://www.hrono.ru/dokum/193_dok/19380919bek.html.
(8) Z dziejow stosunkow polsko-radzieckich. Studia i materialy. T.III. Warszawa, 1968. S.262, 287)
(9) Zapis razgovora Ribentropa sa Bekom 26.01.1939, „Godina krize", str. 195, URL://http://www.mysteriouscountry.ru/(10) Pogranične, susedne
Viktor Burbaki,
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
