Izvor: Politika, 02.Mar.2011, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koalicioni dug
Svako od partnera u vladi želi da uveća svoje rashode na račun poreskih obveznika usmeravajući ih ka svom biračkom telu
Slično našoj izreci „Što više, to bolje!”, u engleskom se koristi izraz „Što više, to veselije!”. Čini se da je engleska varijanta primerena našem iskustvu sa koalicionim vladama. Zaista, „veselja” u koalicionom životu Srbije ne manjka. No, šalu na stranu. Koalicije nastaju i nestaju, ali ono što često ostaje iza njih je uvećani javni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dug. Tokom poslednjih dvadesetak godina brojna istraživanja bavila su se fiskalnim posledicama izbornih sistema i tipova formiranih vlada (jednopartijskih, manjinskih, koalicionih...). Rezultati su često protivurečni, ali kao opšte mesto javlja se zaključak da slabe koalicione vlade odlažu fiskalno prilagođavanje i akumuliraju javni dug. Pri tome se uobičajeno navode Belgija i Italija kao primeri država u kojima su vlade formirane mahom od višepartijskih koalicija, a čiji je javni dug bio ili je još znatno iznad proseka ostalih razvijenih zemalja. Ipak, odstupanja su moguća. Belgija je svoj javni dug uprkos koalicionim vladama drastično smanjila (cinici bi rekli da je za taj uspeh zaslužna nemogućnost formiranja vlade) dok se većina zemalja sa dvopartijskim sistemom poslednjih decenija i te kako zadužila. To potvrđuje da nijedan sistem nije sam po sebi dovoljan da nametne fiskalnu disciplinu.
Zašto koalicije doprinose rastu javnog duga? Odgovor je banalan, a politički korektna verzija glasi otprilike ovako: „Svako od koalicionih partnera želi da uveća svoje rashode na račun poreskih obveznika usmeravajući ih ka svom biračkom telu”. Drugo pitanje je od čega zavisi visina deficita. Odgovor možemo bazirati na nekoliko utvrđenih pravilnosti. Prvo – ako članice koalicije pokrivaju veoma različita biračka tela, to će i deficit biti veći. Formiranje široke koalicije, implicitno poručuje da pare poreskih obveznika nisu na prvom mestu, jer treba podmiriti veliki broj različitih apetita. Čak i u slučaju da svi koalicioni partneri daju podršku smanjenju deficita, svako ima podsticaj da zaštiti svoj deo budžetskih rashoda od smanjenja i sve se obično završi na traljavom pokušaju. Drugo – veći broj ministarstava (skoro uvek) stvara veći budžetski deficit. To znači da ne bi bilo zgoreg da se partijske đuvegije u vreme predizbornih i postizbornih veridbi pošalju jasnu poruku i obavežu se da, bez obzira s kim bili u koalicionom braku, nakon izbora neće formirati vladu od preko dvanaest ili petnaest resora. Treće – dugotrajnije vlade imaju manje budžetske deficite. To je konzistentno sa tezom o koalicionim vladama jer su one gotovo po pravilu kraćeg veka od jednopartijskih. Foto-robot „deficitarne” vlade je široka koalicija, velik broj resora i kratak vek trajanja. U uslovima finansijske krize navedene karakteristike dodatno dobijaju na težini. Naime, takve vlade sporije reaguju na makroekonomske šokove i sporije prilagođavaju poreski sistem.
Šta da se radi? Prva opcija je zadržavanje status kvo rešenja, to jest postojeće „ministarske” vlade, u kojoj egzistiraju svojevrsni feudi. Posledice ovakvog sistema smo već opisali i treba ga menjati. Druga opcija je da se pređe na sistem podele vlasti i unutar resora, gde bi mesta državnih sekretara držali koalicioni partneri. Bilo je neuspešnih pokušaja, ali se tom rešenju nije dala prava šansa. Osnovni problem je što je donošenje odluka u ovakvom uređenju otežano (što nije uvek loše). Pored tog, mogući problem primene ove opcije je i u odsustvu kapaciteta manjinskih partnera da nadgledaju većinskog, ali i spremnosti većinskog da im to dopusti. Treća opcija je promena izbornog sistema, a pre svega smanjenje proporcionalnosti usled prelaska na neku varijantu većinskog sistema, što može doprineti političkoj stabilnosti i trajnosti vlada. Ipak, u Srbiji postoje tri problema u primeni ovog rešenja. Prvo, nesumnjivo da bi šansa formiranja jednopartijske vlade u većinskom sistemu bila daleko veća, ali bi takva vlada imala problem sa legitimitetom. Ako imate apsolutnu većinu sa 30 odsto glasova, to može da prođe u Velikoj Britaniji, ali verovatno ne i u Srbiji. Time se stvaraju uslovi da se politička borba iz parlamenta prenese na „ulicu” i da se svakodnevno osporava kredibilitet vlade. Drugo, moguće je da se postojeći sistem „zapatio” i nisam siguran da li bi takav predlog prošao na referendumu. Treće, moguće je da bi se nespretnom promenom izbornog sistema rezultati sa lokalnog nivoa preslikali i na republički, pa bi rezultat bio još „veseliji” – i broj partija u parlamentu i javni dug bili bi veći.
Ekonomista, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu
Branko Radulović
objavljeno: 02.03.2011.
