Izvor: Politika, 16.Jun.2010, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko to tamo kreči
Nedavno je objavljeno da je uveden telefon na koji komšije mogu da prijave komšije koje izvode radove u stanu, kako bi nadležne službe proverile da li su radovi prijavljeni i dažbine za radove plaćene. U unutrašnje radove, kažu, spada i krečenje!
Još poodavno je neko duhovito primetio da su turski, okupacioni nameti, opevani u narodnoj poeziji, bili mačji kašalj u odnosu na namete kojima današnje građane opterećuju njihove vlastite države.
I feudalni nameti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nad kojima se zgražala komunistička, a bogami i buržoaska istoriografija – bejahu mačji kašalj u odnosu na poreze koje građanima odrezuje njihova demokratski izabrana vlast.
Optimisti bi rekli: tako je, ali, današnje države te poreze i namete koriste da bi obezbedile socijalnu i zdravstvenu zaštitu, infrastrukturu, podigle opšti standard... A pesimisti: normalno da je tako, kada su Osmanlije, baš kao i srednjovekovni feudalci, verovali da će vladati večno, pa nisu žurili da sve opljačkaju i opustoše pre nego što, posle njih, nastane potop.
Nažalost, ovo u čemu živimo, argumente pesimista čini daleko uverljivijim. Na razvijenom zapadu – donekle. Na Balkanu – definitivno.
Ne moramo da idemo do srednjeg veka, domaćih feudalaca i Osmanlija. Dovoljno je da analizujemo poslednju polovinu stoleća.
Uvereni u nesmenjivost sopstvene vlasti, komunisti su se zadovoljavali lagodnim životom punim privilegija, ali nisu imali ideju da baš sve opljačkaju i unište. Jer – kada bi sve uništili – čime bi kasnije vladali?
Transformisani komunisti su, takođe, činili sve što je u njihovoj moći da vladaju beskonačno, ali im je mogućnost da to i neće moći da prođe baš tako – pirkala za vratom.
I kako su na tu mogućnost odgovorili? Neviđenom pljačkom.
Dvehiljaditih vlast preuzimaju deklarativne demokrate, a smenjivost vlasti postaje praksa.
A dok te sa vlasti ne skinu – praviš džumbus i belaj.
SEKA (Svetska ekonomska kriza ) i DEKA (Domaća ekonomska kriza ) stvar su dovele do karikaturalnih razmera.
Plate su zamrznute, ali je, zato, evro odmrznut. Cene šatro ne rastu, a porezi – skaču. Umesto da pomogne siromašnima, država se trudi da one koji nisu baš goli kao štap, što pre golim kao štap učini.
Ove godine, na primer, taksa za isticanje firme je porasla za gotovo sto odsto. Zašto? Nema objašnjenja. A jedino logično objašnjenje koje je moguće dati jeste da poreznicima treba sve više novca. To što će mnogi zbog toga morati da zatvore firme (znam nekoliko takvih) i postati socijalni slučajevi, nije važno. Nije važno čak ni to što, kada padnu na prosjački štap, više neće moći da plaćaju nikakve dažbine.
„Posle nas – potop.”
I – onda stiže famozna priča sa prijavom unutrašnjih radova, uključujući i krečenje. I famozni broj telefona za dežurne cinkaroše koji će prijavljivati komšije kojima u rukama primete četke.
Socijalizam je društvo zavisti, kapitalizam društvo pohlepe.
Pošto se na pohlepi populacije izvuklo gotovo sve što se izvući moglo, trenutno se poseže za socijalističkim nasleđem. I akcenat se baca na komšijsku zavist. Pohlepa, do daljeg, ostaje privilegija vladajuće oligarhije.
A žrtve vladarske pohlepe i komšijske zavisti – neka žive u neokrečenim stanovima. Ili – neka se sete priče o Osmanlijama i pravu prve bračne noći. I neka poreznike dočekaju smaknutih gaća.
Smešno – nije.
Užasno je.
Vladimir Kecmanović
objavljeno: 17.06.2010.
