Izvor: Politika, 03.Apr.2014, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko to tamo krade
Podrazumeva se valjda da je mnogo bolje smeće bacati u podzemne kontejnere nego da ga „mirišemo” svakog jutra u onim metalnim strašilima na točkovima koja ruže grad. Ovako, ubaciš kesu đubreta kao u poštansko sanduče i ne posmatraš kako stara, zarđali kanta funkcioniše kao neka vrsta socijalnog programa za siromašne koji u njoj traže obrok ili sekundarne sirovine.
Logično je, takođe, da građani plaćaju gradski prevoz kroz centralizovani kompjuterski sistem kao što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je prvobitno zamišljen busplus sistem. Bilo bi razumljivo i da su svi autobusi odavno klimatizovani, pa bi leti bar prilozi sa Nadom Macurom o kolapsu putnika u javnom prevozu imali manju minutažu.
Ali, logično je i to što naši siroti građani, ojađeni pljačkaškom tranzicijom, odavno više ne veruju ni u kakvu promenu, jer im se javlja da je svaka novotarija samo izgovor da ih neko iz vlasti ponovo odžepari. Potom će ta ista ekipa da im deli lekcije o evoluciji. To jest, napraviće ih majmunima.
Sistem endemske korupcije zapravo počinje od tendera. Nabavka 1.800 podzemnih kontejnera u Beogradu na površinu je izbacila đubretarski mufljuz. Sumnja se, naime, da su izvesne firme bile favorizovane na tenderu.
Čudna mi čuda. Čudno bi bilo da nisu. Zašto nikoga ne iznenađuje to što poslove dobijaju najskuplje i najmanje efikasne kompanije? Ako je posao već dobijen uz prevaru, kako onda očekivati da takav sistem donese boljitak ikome osim onima koji su stupali u raznorazne dilove?
Zato bi bilo lekovito da svi oni koji imaju ambiciju da nam menjaju svest i sklonost da donose olake zaključke o konzervativizmu kao urođenoj genetskoj falinci, imaju u vidu da smo iskustveno došli do zaključka kako svaka promena krije u sebi korupcionašku dvoglavu aždaju čija jedna glava pripada političkoj kasti, a druga mafiji. Tako je i stvoren Pavlovljev refleks, ali srpski: čim nam pomenu progres, mi zalajemo!
Nije onda čudno da umesto imaginarnog busplusa poželimo brkatog konduktera koji prodaje karte, dok sitniš zvecka po podu. To ne znači da želimo da ostanemo zauvek u filmu „Ko to tamo peva”, kao metafori ukletog autobusa koji putuje ka ništavilu. To znači da želimo da budemo sigurni da nas niko ne kraducka, što bi rekao Velja Ilić.
Otuda i gorak osećaj dok slušamo kako u velikim gradovima, poput Vašingtona ili Londona, tamošnji svet promene shvata kao nameru vlasti da im olakša život. Dakle, ti ljudi veruju da neko brine o njima. Ne treba, naravno, imati iluziju da je taj veliki svet lišen kraduckanja. Samo je političko džeparenje svedeno na najmanju moguću meru.
Da nije tako, i mi bismo se odavno vozili metroom. Ali, oni tamo decenijama imaju podzemne železnice, a mi tek odskora podzemne kontejnere. A neprijatan miris je već počeo da se oseća na površini.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 03/04/2014
