Izvor: Blic, 07.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko potkiva žabe
Ko potkiva žabe
Napišite nešto vaše ispovedno u tim novinama, umesto što stalno nas terate da se ispovedamo. Prežvakao sam sopstveni život ko zna koliko puta – rekao je doajen ovdašnjeg glumišta Petar Kralj, uz šeretski izraz lica, na početku razgovora za 'Blic'. Možda nije nezanimljivo reći da je ovaj intervju obavljen u prepunom 'F odelenju' (deo bifea ‘Ateljea 212’) pred generalnu probu Molijerovog 'Građanina plemića' u režiji Ljubomira Draškića, što >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bi se moglo podvesti pod ‘otežavajuće okolnosti’. No...
Ovaj komad, bez obzira što je reč o Molijeru, dakle o klasiku može se shvatiti i kao svojevrsna parodija savremenog ovdašnjeg trenutka?
- Nismo imali nameru da se bavimo direktnim asocijacijama na današnje vreme, ali Molijer je veliki pisac koji govori o stvarima koje se u svim vremenima mogu prepoznati. Dugo nisam radio sa Mucijem, sa kojim sam drugar od 1960. godine. Bilo je raznih ideja, ali hteli smo da bude i nešto veselo. Ispostavilo se da ovaj veoma slojevit komad, u kome ima raznih stvari, sadrži i tu dimenziju. Dakle, ima i radosti igre i, recimo, stava prema ljudskoj gluposti u onom smislu da čovek uporno hoće više od onoga što ima, odnosno od onoga što jeste. Nije li upravo to dominantna težnja pre svega dobrog dela ovdašnje ‘elite’, pre svega bogatih ljudi?
- Ne znam, ja ništa ne znam o ovom društvu (smeh). Novine čitam svako jutro, pročitam ih za 15, 20 minuta, pogledam naslove i crnu hroniku, pročitam o odnosima ovih raznih država koje dal’ postoje ili ne postoje - to se više ne zna - i odložim ih. Sve više se okrećem smislu ljudske egzistencije, možda su to krupne reči, ali okrećem se onome što jedan čovek u svom veku može da uradi bez obzira na okolnosti. Jer, one su nametnute i na njih ne može uticati. Čovek treba da napravi nešto od sebe u situaciji takvoj kakva je. Ovaj komad, da tako kažemo, pogađa ali ne mrzi, u njemu nema osude. Žurden, koga igram, insistira da bude nešto drugo što ne može ni da shvati. Ne znam, takvi ljudi verovatno ne postoje danas i ovde (smeh), jer oni verovatno znaju šta rade i kog su porekla i znaju koliko imaju para i znaju kako su ih stekli i znaju šta za pare mogu da kupe i znaju da se sve ne može kupiti... Jeste li sigurni?
- Istina, prirodna je ta želja, to veoma jako htenje da budemo nešto što nismo. Da citiram moju pokojnu babu koja je običavala da govori: vid’la žaba kako se konj potkiva pa digla nogu i pala.
Svojevremeno, pre čuvenog 5. oktobra rekli ste da je politika živo blato i zbog toga čak imali problema. Kako danas vidite stvari? Jesmo li se iskobeljali iz živog blata ili nismo?
-E sad...(obraća se ljudima koji sede u blizini dok u brzom ritmu zamahuje pesnicom kroz vazduh) ...dkk... dkk... dkk ...kao kad bokseri udaraju u džak; e, to će Tanja da doživi od mene. Dobro, neće, ajde de, ali to je ta tehnika. Bombarduje me svakakvim pitanjima! E, baš da vidim dal’ ćete i kako ovo da objavite. Dakle, jesmo li se iskobeljali iz živog blata?
- Ovo je još komplikovanije vreme i mislim da, na žalost, još uvek ronimo. Ne znam odakle ćemo da se odrazimo prema gore i da li ćemo uspeti one lepe sadržaje koje imamo u sebi da sačuvamo dok izronimo gore na površinu. Nisam siguran. Pa, ima li dna?
- Ne znam, ne osećam da ga ima. Čak ga i ne slutim. Volim što postoji pozorište i što ljudi dolaze u pozorište u svakakvim vremenima. Bez obzira da li je to bajka, da li to ima veza sa nadom ili nema. Opet ste me pitali za živo blato, a sada hoću da kažem kako živimo totalni enformel. On se kao umetnički pravac odnosi na potpuno individualnu emotivnost, ali kad ga prebacimo na društveni plan postaje metafora za nedostatak sistema i nedefinisanost. U njemu kao i u našem životu ne slutim neki naročiti oslonac, osim što sam povratio debelu veru u smisao umetnosti kao takve. Čak je ova vlast pokušala da nas posvađa oko ovih socijalnih, penzijskih i drr, drr varijanti, da nas posvađa unutar udruženja i sa drugim umetničkim udruženjima. To je najperfidnija varijanta koju su mogli da ponude da bi zamaglili svari koje ne mogu da reše. Kao na primer?
- Pa, ne mogu da reše ni ime ove države. Hoću da znam gde živim, kako se zove moja zemlja, gde su joj granice, koji su joj simboli, kakvi su zakoni, koliko mogu da zaradim, da li hoće umetnost ili je neće... Ovaj trenutni trenutak trenutka je jedan potpuni enformel. Sad ste me isprovocirali i eto vam. Rođen: 1941. u Zagrebu Priznanja: brojna, među kojima je i 'Dobričin prsten', a prvi je dobitnik nagrade 'Miloš Žutić' O sebi: 'Pristao sam na neke vrste rasterećenja. Pristao sam na masku alkoholičara, javno. Neka, rasteretiću tako ljude oko sebe. Pristao sam i na to da radujem ljude oko sebe. Nije lako, velika obaveza ali lepa! Ako sam već pristao na to, moram i dalje da ih radujem.'
