Izvor: Politika, 14.Avg.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko odlučuje o koridorima
Investiranje u budućnost i uloga države
U većini razvijenih zemalja u poslednje vreme pobeđuju partije orijentacije desno od centra, denuncirajući tokom izbornih kampanja „previše države” u društvu i privredi. To je donekle iznenađujuće, imajući u vidu da za vreme ekonomske krize obično partije leve orijentacije vode glavnu reč. Iako ekonomska kriza ima sistemski karakter i jasno pokazuje da država ne sme da zanemari svoju regulatornu, nadzornu i socijalnu funkciju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vidimo da „previše države” takođe može predstavljati problem i izazvati negativnu reakciju građana i privrednika. Država koja je 2008. pomislila da je svemoćna, već 2010. je ušla u dužničku krizu i postala rob tržišta. Ukratko, suštinska pitanja o optimalnoj veličini i ulozi države u savremenom društvu nisu zatvorena i debata se nastavlja. Ova pitanja su naročito važna za Srbiju u kojoj prava debata o ulozi države nije ni počela i gde se vizija i odgovori menjaju od slučaja do slučaja.
Prvo važno teorijsko i praktično pitanje je optimalan obim države u društvenom životu. Iz iskustva znamo da visina javne potrošnje države nije presudna za ekonomski rast i zaposlenost: sličan društveni proizvod ima jedna Švedska, gde je država izuzetno prisutna u svim sferama života,i jedan Novi Zeland, gde je njena uloga simbolična. Međutim, visina javnog duga jeste ključna odrednica i tamo gde on pređe 90 odsto društvenog proizvoda država se bukvalno urušava. Zato u Srbiji trenutno nema važnije rasprave od one o načinu upravljanja javnim dugom i o reformi javnih finansija. Svaka ekspanzivna budžetska politika bila bi suicidarna ukoliko joj ne prethode reforma administracije, poreska i penziona reforma. Takođe, samo država koja je profesionalizovala administraciju, ukinula agencije čije se nadležnosti poklapaju s resornim ministarstvima i kaznila one koje su u njeno ime katastrofalno upravljali bankama i preduzećima u kojimadržava učestvuje u vlasničkoj strukturi, ima legitimitet da sutra od građana traži „stezanje kaiša” u ime konsolidacije.
Drugo važno pitanje je uloga države u savremenom društvu. Liberalna država je nokautirana sistemskom ekonomskom krizom, ali se isto može reći i za državu blagostanja koje je postala neodrživa u 21.veku. Možda je rešenje u „organizovanom društvu”, kao što predlaže Filip Blond iz uticajnog britanskog instituta ResPublika, u kojem udruženja građana preuzimaju veću odgovornost u ključnim društvenim sferama. U Srbiji je pitanje uloge države posebno nejasno. Uzmimo samo primer iz sveta finansija: država je preregulisala tržište finansijskih usluga, a istovremeno ništa nije učinila da sačuva domaći (privatni ili državni) kapital u bankama i lizing kućama. Na ovaj način istovremeno imamo i skuplje finansijske usluge i veću izloženost ovog sektora eksternim šokovima. Ipak, najbolji primer konfuzije državne politike je slučaj „Telekoma”.
Postavlja se pitanje da li uopšte postoji mandat za prodaju preduzeća koje se bavi poslom od javnog interesa. Privatizacija je podržana opštim konsenzusom, ali ona bi trebalo da se odnosi samo na državni i društveni kapital, dok o preduzećima sa javnim ingerencijama nikakva debata nije vođena. Postoje države u kojima preovladava mišljenje da samo državni kapital može da osigura obavljanje poslova od javnog interesa, poput Francuske, dok se u drugim smatra da tu ulogu potpuno uspešno mogu da obavljaju privatni akteri (na primeru Velikoj Britaniji). Srbija bi, gledajući svoju pravnu tradiciju i nerazvijenost državne regulative, trebalo radije da sledi prvu grupu zemalja, ali sva javna preduzeća bi trebalo korporatizovati i profesionalizovati, bez obzira na model koji će (valjda jednog dana) biti odabran.
Jedan primer kako se investira u budućnost. U Francuskoj je usred ekonomske krize u toku 2010. godine predsednik države oformio uglednu komisiju koja je u roku od samo tri meseca identifikovala sedam domena u kojima je neophodna državna intervencija kako bi se osigurala konkurentnost francuske privrede u narednih 30 godina. U cilju realizacije ovih prioriteta, ukupno oko 60 milijardi evra bićeprikupljeno, od čegaće 22 milijarde biti mobilisano na međunarodnom tržištu kapitala, a partnerstvo privatnog kapitala se procenjuje na 25 milijardi. Ova intervencija nema veze s trenutnom ekonomskom konjunkturom (recesijom), većse tičeinvestiranja koje ćedati rezultat na srednji i duži rok. Takođe se ne radi o ,,državnom planiranju” u ekonomiji, jer ćevećina sredstava biti uložena u obrazovanje, zanatstvo, primenjena istraživanja, mala i srednja preduzeća, informatičko društvo i visoke tehnologije.
Od 2000. godine Srbija ima pristup povoljnim kreditima kod međunarodnih finansijskih organizacija. Kad se saberu prihodi od privatizacije, predpristupna pomoćEU, donacije, kao i propuštena dobit nastala poreskom evazijom, vidimo da je Srbija imala šansu da finansira svoju modernizaciju. Formiranje Nacionalnog saveta za infrastrukturu bio je jedini dobar refleks u pravom smeru. U takvo telo pod premijerom treba pozvati najuglednije ljude koji nemaju stranački angažman. Jasno je da široka koalicija opterećena dnevno-političkim interesima nije format za nepristrasan i vizionarski pogled u budućnost. Ta institucija treba da se bavi pitanjem koliko nam koridora treba i šta su prioriteti, a ne da se o tome prepucavaju ministri preko novina.
Nikola Jovanović
objavljeno: 15.08.2012
