Izvor: Blic, 03.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko ništa ne dobija, ne mora ni da daje
Ko ništa ne dobija, ne mora ni da daje
Ovogodišnji laureat Politikine nagrade za slikarstvo, likovni umetnik i profesor Milan Blanuša, poznat je po tome što smatra da jedino stvaralaštvo koje odražava duh vremena može da opstane. Zastupnik je i stava da se kroz klasične medije najbolje stiže do suštine vizuelne umetnosti. Nemačkom ekspresionisti Maksu Bekmanu posvetio je serije radova, pronašavši u životu ovog stvaraoca, koji je pred nacizmom emigrirao iz Nemačke, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << paralelu sa egzistencijalnom problematikom naših ljudi, izraženoj u dilemi: 'otići ili ostati', koja je, izgleda, još aktuelna.
Šta najčešće govorite svojim studentima?
- U vreme multimedijalne umetnosti, teško je, na akademiji, predavati predmet posvećen jednom klasičnom mediju, kao što je slikarstvo. Najpre, trudim se da studentima objasnim, da je svako ko slika - slikar, a da je biti umetnik mnogo zahtevnije. Danas, ne postoje novi trendovi u slikarstvu; poslednji je bio, 80-ih godina, novi ekspresionizam. I ta poetika traje do današnjih dana, i to sa primesama socijalnog, politički angažovanog, do slikarstva koje preispituje prethodno slikarstvo. A onda, šta je prava umetnost slikarstva, danas? To je ono slikarstvo koje nastaje snagom umetničke ličnosti, i koje nosi određenu poruku... Da li im preporučujete kakvu knjigu o marketingu?
- Bilo bi idealno da svako od nas, kao što je to uobičajeno u svetu, ima, pored galeriste, i ličnost zaduženu za marketinški posao, jer je reklama veoma bitna. Svedoci smo toga - ko sve uspeva u ovoj sredini, reklamirajući u medijima sebe i svoj rad, dok oni pravi, koji prepuštaju delu da se samo reklamira, ostaju u zapećku. Ta pojava je ovde posebno uzela maha... Lično, mislim da sam najnesposobniji upravo u marketinškom smislu. Ni Politikina nagrada nije doprinela da mi ta kuća otkupi sliku. Dakle, čak ni nagrade ne donose ništa umetniku u pogledu neke cene, kod muzeologa, kolekcionara, kustosa. Nagrade su postale privatna stvar... Kakva su vaša iskustva sa sponzorima?
- Jedno od poslednjih je baš bolno. Šef galerije vam obeća sponzora, čiji se znak odštampa na katalogu, a zatim od para ne bude ništa, tako da sve, zapravo, prođe bez sponzorstva.
Kakva je budućnost srpskog umetnika?
- Nakon političkih promena, nadali smo se i promenama u umetnosti. Međutim, čujemo u našem udruženju - da nas skoro ni nema u DOS-ovom programu. Izbori ministra za kulturu uglavnom se odnose na pojedine esnafe, a mi smo, eto, takav svet, da nas interesuje samo naša problematika, a ne i drugih. Neka mi oprosti gospodin Lečić, ali biće da će, u ovom trenutku, namiriti pozorišta. Pitanje je - koliko smo mi potrebni ovom društvu?! S druge strane, ipak, nezainteresovanost društva i politike korisna je za ozbiljnog umetnika, jer samim tim što ništa ne dobija, ne mora ništa ni da daje. Jer, biti u obavezi da daješ - zna se kakav poklon treba da bude, a kakva je to, onda, umetnost? A sudbina Udruženja?
- Konačno je došlo vreme da se ULUS rasformira, odnosno, izbriše članstvo. Zatim treba raspisati konkurs, i primiti samo najzaslužnije. Tih 200 članova i 1500 kandidata onda treba da krenu ozbiljno da rade. Ali, ko će to da sprovede i to po savesti?
- Neka dođe strani žiri, od članova iz Makedonije, Bugarske, Slovenije... Indikativan je i slučaj ULUCG-a, u kojem ima 250 Crnogoraca, ali je strašno koliko je sve to privatizovano, koliko svi zaslužuju najbolje zidove u galerijama... Da li otuda na vašoj slici natpis: 'umetnička policija'?
- Reč je o jednoj vrsti automatizma, ali bez namere da kritikujem. Radije konstatujem i navodim na razmišljanje... A, pesnica?
- Radio sam je tokom bombardovanja... Uostalom, pesnica nije samo simbol otpora, već je imala određena značenja još u antičko doba, za vreme Hitlera, naših skojevaca... U kakvoj funkciji su ženski aktovi koje često predstavljate?
- Ranije su to bile anonimne ženske figure, koje su egzistirale na crtežima i slikama kao simboli potčinjenosti u odnosu na muškarca. U novijim radovima moji ženski aktovi imaju i ime i prezime. Štaviše, odnose se na savremene ličnosti: umetnicu Suzan Rotemberg, nemačku slikarku Inu Barfus, a tu je i nemačka umetnica Elvira Bah. Ne portretišem ih kao što je to uobičajeno, već im pristupam mnogo angažovanije... Da li verujete u postojanje ženskog rukopisa u slikarstvu?
- Ne volim izraz 'muško/žensko slikarstvo', ali moram da priznam da me fasciniraju radovi onih autora - žena koje u sebi nose snagu crtačke odnosno slikarske akcije, dakle, to što je sinonim za muški izraz. To ne znači da su one muškobanjaste; naprotiv, veoma su suptilne! Otkrijte nam deo vašeg razmišljanja o savremenoj ženi?
- Potpuno sam za emancipaciju žene u svim domenima rada i života. Na kraju, to je i svetski trend protiv koga se ne može ništa. Samo je u primitivnim sredinama to tabu tema, kao što pokazuje i sjajan iranski film: 'Krug', prikazan na ovogodišnjem FEST-u. Moji ženski junaci su likovi iz andergraunda, pank generacije do poznatih i priznatih junakinja, pre svega iz sveta umetnosti. Mislim da je žena najslobodnija i najjača baš onda kada je protagonista umetničkog rada, svejedno da li je to : film, književnost ili likovna umetnost. Uz prihvatanje demokratije i ideje da žena traba da bude zastupljena i u politici, njoj ipak ne stoji lepo ta uloga, bar je to moj utisak. Uzmimo primer Karle del Ponte... Međutim, s druge strane, žene su i u politici mnogo iskrenije i poštenije od muškaraca. Imate li stalne kupce?
- Ne. Uglavnom su to ljudi koji izuzetno cene moj rad, a njega nije lako poželeti na zidu... Osim toga, radim velike formate, znači za hacijende, muzeje... Istovremene: monumentalnost i lakoća fasciniraju običan svet, komšije, koje kažu: 'Ne znam, ali ima tu nešto!'
Ljubica Jelisavac
